Mikoš – RAMBO na dva kotača
digg del.icio.us TOP
  Posted August 24th, 2015 by Zdenko  in Biciklizam | 18 komentara

PRIČE IZ AJNŠLISA

Sastavio: Zdenko Kahlina

Prvi nastavak: 1980-1989 godine
Mikoš Rnjaković vozio je sam protiv svih… bio je jači od svih njih zajedno.
Mikoš Rnjaković rođen je 20. Travnja 1964. u Požegi, nekadašnji je profesionalni biciklista iz 80-tih i 90-tih godina prošlog stoljeća. Bio je reprezentativac Jugoslavije, Srbije i 27 puta državni šampion, te je najtrofejniji učesnik utrke Kroz Srbiju.

Mikoš Rnjaković

Utrku ‘Kroz Srbiju’ pobjedio je četiri puta – 1985, 1990 (pobjedio u svakoj etapi!!), 1991 i 1996 godine. Predstavljao je Srbiju na Olimpijskim igrama u Barceloni 1992. godine. Sve svoje uspjehe, brzinu i posvećenost biciklizmu, Rnjaković duguje svojoj velikoj upornosti, ali i majci prirodi. Bio je proglašen za čovjeka sa najvećom potrošnjom kisika (85,5 ml/kg) ikada izmjerenom u staroj Jugoslaviji. Bio je lider Bundeslige, a učestvovao je kao veteran na biciklističkoj utrci ‘Trofej Beograda’, gde je kao petoplasirani bio najbolji domaći vozač.

Mikoš na početku karijere (UA Emirati, Novembar 1982. g)

Ukratko o Mikošu
Počeo se baviti biciklizmom u Rujnu 1981 godine. U početku je trenirao sam po nekim savetima sa strane. Prvi učitelj mu je bio Petar Stojanović koji je proveo nekoliko dana kod njega u gostima. Ipak, prema vlastitoj izjavi, uglavnom je bio sam sebi trener, od prvih dana, pa sve do danas. U Požegi ide u srednju školu, prirodno-naučni smjer (sve petice) i samostalno trenira biciklizam. Svakog vikenda putuje vlakom na takmičenja za Beograd i dalje. Mama uspjeva da ga biciklizmom udalji od prirodnih nauka, tako da upisuje medicinski fakultet u Beogradu. Bio je podjednako uspješan na obje fronte, najviše zbog toga što su mu to bile najvažnije stvari u životu. Bio je uvijek pravi sportaš…

Kada mu je Čukarički postao mali, a on je želio okretati pedale tamo gdje će imati bolje uvjete, bez puno razmišljanja prihvatio je poziv Zvoneta Zanoškara i ljubljanskog Rog-a. Lukavi trener Roga, osjetio je kakav se potencijal krije u ‘Rnji’, kako su ga prozvali mnogi, jer mu je trebao čovjek za pobjede. Rnjaković je vozio za Rog nekoliko godina, ali adresu stanovanja nije nikada mijenjao. Nastavio je živjeti u Beogradu. Trenirao je uglavnom sam, a sa klubskim drugovima bi se našao samo na utrkama. Bio je vječiti putnik…

Mikoš danas živi u Beogradu, a radi u MUP-u kod sportskog centra na Košutnjaku. Bavi se karateom i bori se sa onima koji vode trening. Trenira i šah, kao i trčanje polumaratona. Apsolvirao je medicinu, ali nije dao nekoliko završnih ispita, koje sada polaže. Nije mu teško, samo treba uskladiti ispite sa poslom. Pročitao je gomile knjiga do sada i sam kaže da to sve drži u glavi.

Rambo koji voli životinje

Mikoš i ja smo se nedavno sprijateljili preko Facebook-a, pa sam tako dobio priliku da saznam nešto više o Mikošu i njegovoj biciklističkoj karijeri. Mikoš je dosta mlađi od mene, pa dok je on bio na vrhuncu svoje karijere, ja sam se već odavno prestao sa biciklizmom i preselio sam u Kanadu, tako da nikada nisam pratio njegove uspjehe.

Mikoš je na Facebooku objavio puno detaljnih opisa svojih pobjeda, odnosa unutar biciklizma iz tog doba, kao i ostalih zanimljivosti, koje nisu do sada bile poznate široj javnosti. Prema svemu što je sam napisao, stiče se dojam da je bio ‘Don Kihot’ (Don Quijot) biciklizma, ali umjesto sa vjetrenjačama, borio se sa svojim protivnicima na biciklu kao i ljudima koji su ga okruživali – uvijek se borio protiv svih i svakoga. Bio je ‘vitez’ na biciklu, ali bez svoga perjanika, kao što ga je imao pravi Don Kihot.

Uz Mikoševo odobrenje, ja sam odlučio prenijeti sve njegove pustolovine na biciklu, ovdje na mojem blogu. Zbog originalnosti nisam puno mijenjao njegove riječi, pa je sve napisano u ekavštini i u originalu, onako kako je to Mikoš vidio.

PRIČE IZ AJNŠLISA Mikoša Rnjakovića

1981 – Moja prva sezona
Sa mesec dana treninga na tada veoma jakom juniorskom kupu Srbije osvajam jedno od vodećih mesta. 1.sezonu u martu 1981. pobeđujem prvu juniorsku trku, što će postati skoro redovna praksa. Zbog moje prevelike mišićne mase za ovaj sport neki seniori kada su me videli rekli su da izgledam kao kečer.

1982. godine (nakon samo godinu dana treninga) pokupio sam sve titule juniorskog prvaka Srbije. Na trci ‘Kosmajski partizani’ odlazim sa Papežom u beg… zbog gumi defekta 10km pre cilja, zaostajem i zauzimam 2. mesto u gen. plasmanu. Pobeđujem brdsku etapu na Kosmaju, kao i brdske ciljeve. Na hronometru Mladenovac – M. Požarevac moja ekipa zauzima 3. mesto sa 21sek. iza Astre i Roga. Na tom hronometru ja sam vukao sve, pa čak i uz uspon… vukao sam trećeg iz ekipe (za sic!), koji je otpadao, a usporavao sam na ciljnom usponu jer su svi otpadali. Tada sam postao svestan da sam na hronometru jači od svih slovenačkih ekipa (fotografija mi je u Požegi). Znači moji su me samo kočili.

1982 ili1983 u februaru, krećem na trening i na izlasku iz Požege (32km od Čačka) susrećem B reprenzentativce Dostanića i Kišerlovskog (došao da vozi za Borac, gde će se i oženiti) i odmah ih otresem. Oni odu na pripreme u Medulin, a ja treniram po hladnoći. Dođem krajem februara u Poreč,10 dana pred trku u Trstu (Lonjer). Na trci je 4 km do cilja uspon, na čelu Ropret (vrti) usudim se da ga obiđem na 53×19 i zategnem što jače mogu. Napred ekstra dvojac Bulić, Čerin oko min. Otpade Ropret i otrese ga novajlija, otpade i skoro čitava grupa. Smanjih dvojcu prednost na oko 4o sek. a u cilj sam ušao kao u transu, odsprintala su me trojica i bio sam 6.

Odlazim na pripreme juniorske reprezentacije u Predvor kod Kranja. Kandidat sam za 4. mesto u ekipi, a ja ih na ekipnoj vožnji pored Brnika sve otresem. Boltežar presrećan, kaže tebe vodimo samo da vučeš na ekipnoj. Na juniorskom svetskom prvenstvu zbog padova zauzimam tek 62. mesto, a ekipno uspevamo da osvojimo 8. mesto. Vučem neštedimice i zbog toga pred ciljem otpadam. U 10. mesecu kao junior pobeđujem seniorski kup Jugoslavije (sećam se vozio je Bruno Bulić).

1983.godina - Moj prvi seniorski start je početkom marta na utrci Trofeo ZSSDI u Trstu. Na početku brda Lonjer 3-4 km prije cilja dvojac Čerin, Bulić imaju preko 1min prednosti. Na čelu grupe prepoznatljivo vrti Ropret. Samouvereno stavim na veliku 53 i raspalim tempo, rastresem sve iza, smanjujući prednost dvojcu na 40 sek. U cilju me odsprintaju trojica Italijana i ja budem šesti, a Patak osmi. Dok su moji protivnici trenirali u Poreču, ja sam to većinom odradio u Požegi po snegu i magli. Trijumf volje, što bi rekla L.Rifenštal. Početkom aprila pobeđujem 1.kup Jugoslavije u Zenici… eto seniorskog početka.

‎27.07.1983. putevima AVNOJ-a, poslednja etapa.

1983 – putevima AVNOJ-a
Nakon samo 1,5 godinu treninga, kao senior, pobedio sam tu etapu begom 10km pre cilja, pri čemu me R.N. uopšte nije menjao, rekavši da neće sprintati – da bi na cilju ipak sprintao. Kao junior na seniorskoj utrci pobedio sam brdske ciljeve (plava majica), kao i brdski cilj 1. kategorije Oštrelj. Cazin-V.Kladuša-Bihać, 108km, 2h 25,59. Prosek 44.38 km/h.

Rezultati: 1.Rnjaković, 2.Rajičić, 3. Fumić, 4. Pavlić Ž., 5. Čubrić, 6. Žaubi, 7. Cesnik M., 8. R. Pavlovic, ..28. Smolić N. (Dinamo Zagreb).

Radomir Pavlović komentira: E da se Mikoš i ‘sarma’ nisu posvađali oko brdskih ciljeva, ja bih pobedio trku u gen plasmanu. Na 20 km do cilja Žaubi još nije ulovio, a bio je u žutom Petar Stojanović.

P. Stojanović: E, u pravu si Rade, pošto sam dobio i etapu i majicu za brdske i ispunjene ciljeve za tu trku, mislio sam da ću zadržati majicu do kraja, ali Miki nije tako mislio. Skinuo me za jedan bod u gen plasmanu brdskih ciljeva, a izgleda da je bio žešće napaljen da uradi nešto i u etapi, što dokazuje i njegova pobeda u Bihaču.

Nažalost nisi samo ti izbubio generalni plasman. Sa Mikijem i Lojenom nisam hteo da idem u beg, jer je Lojen bio u žutom, a kada ste nam se i vi priključili, Miki i ja smo potpuno stali. Šteta za tvoj generalni plasman, to bi ti bio veliki uspeh, ali kao što vidiš i sam , ’Srpska posla’ su prevladala.

1983-84. sam bio u vojsci

1985 – Trka kroz Srbiju
Na ovoj slici iznad je start etape Ivanjica-Čačak, 78km za 1h38m 13s. prosek 47,7km/h (bez vetra), prosek ispred vremena u nivou najbržih trka sveta. Planirani prosek je bio 42km/h. Preselio sam se sam do Stojanovića P., Kišerlovskog E., Marn V. i Vamos A., u klisuri 10 km od starta. Vozili smo fenomenalno (izuzev Marna) preko 50 /h, kroz moju rodnu Požegu otresao sam grupu i prošao sam, sačekavši ih na izlasku iz grada. Krka je sve vreme forsirala pokušavajući da sačuva Smoleu žutu majicu, pri čemu smo do Požege bili u vidnom polju na 1minut.

Po žutu majicu složila se najopasnija kombinacija hronometraša koji bi u ekipnoj vožnji bilo gde ostvarila svetski rezultat. Za P. Stojanovića tvrdim da je posle mene najbolji vozač Srbije na ravno svih vremena, prava hrono-mašina, izjednačen s Kišerlovskim, nijanse su u pitanju.

Dogovor s Marnom je bio da ne sprinta (uopšte nije menjao), a da mu ja dam premiju za prvo mesto + njegova, jer su mi sekunde dragocene. Čak je i Kiš pristao, da bi to demantovao kontrirajući mi sa 1 km, sustigao sam ga na 500m, da bi tada kontrirao Marn, koji je pobedio, a pola bicikla iza ja. Zbog nepoštovanja dogovora po prolasku kroz cilj udario sam ga. Preuzeo sam žutu majicu, u sutrašnjoj etapi, ekipa je vukla i pomogla mi (posebno Stojanović) do iza Kraljeva, a dalje preko Knića, Bumb.brda, Mrčajevaca do Čačka sam sam morao odolevati napadima grupe od 100 takmičara. U 2 navrata sam morao izaći na čelo da ih otresem da bi ih umirio.

Mart, 1985 Zadar. LETEĆI ČOVEK, karatista i biciklista, a prethodno šahista. Spajanje nespojivog…

1986 Godina – Kroz Srbiju
Te godine je Čukarički ekipno pobedio utrku Kroz Srbiju. Borba sa Borcem je bila neizvesna do samog cilja pred skupštinom u Beogradu, sekunde su odlučivale. Kišerlovski (Borac) je otišao 4km do cilja stekao prednost od 200m. Mi gubimo ekipnu pobedu, a suvozači nezainteresovani štede se za sprint za 3.mesto (ispred A.Milenković će odsprintati J.Lampiča). Da bih sačuvao ekipnu pobedu povukao sam grupu (odrekavši se sprinta) i nakon 2,5 km sustigao Kiša i sačuvao ekipnu pobedu. Znao sam da nisam više za ovaj klub, sledeče 1987 bio sam u Rogu.

Trka kroz Srbiju 1986 godine: Mikoš Rnjaković u zelenoj majci.

Deklasirao sam ih 87 u mom obračunu protiv biciklističke Srbije na otvaranju sezone u Beogradu, a prethodno pobedivši otv.sezone u Poreču otresavši sve sprintere tadašnje države. Vidim da sam prerastao Srbiju. Osećam žestoku zavist i opstrukciju, jer sam im pokvario planove. Neki tamo iz nekog Kraljeva trebaju pobeđivati i biti zvezde, a ne samouki, samonikli iz Požege.

Alpe Adria 1986
Srbija je prva ekipno, vozi se poslednja etapa Vilah-Ljubelj-Tržič-Dražgoše-Ljubljana. Nemam 23 prenos za strmi Ljubelj, pa uz vešt.serpentinu (oko 13%) idem na 21 zub na 70 m. iza 1.grupe. Posle Tržiča me stigne stariji Čubrić sa grupicom, pa na smenu ka 1.grupi. Vučem, a on na 200m od grupe izleti i samo on se preseli do grupe napred. Platićeš mi to, mislim si… mi sustignemo grupu kako počinje uspon. Bez odmora prođem kroz grupu na čelo i raspalim da ga otresem. Izašlo nas malo na vrh, a on je popio preko 15 minuta do cilja. Prelomnica karijere je bilo bekstvo iz Srbije u Rog (u sp.nov. u krizi dobrih vozača). Doneo sam klubu premoć i dominaciju, što su morali da cene. Kad si za klasu jači od svih i kad kao mašina melješ i pobeđuješ car si! Samo su suvozači uvek u senci, a i moji su me ponekad lovili, kao na utrci Zagreb-Đurđevac do iza Koprivnice (96 km). Ma sve rasfukam, od Podravkih paketa, do slika u Hlebinama od I.Generalića (s posvetom), pa od I.Lackovića, odojak na ražnju u Levačićevom Virju, pa prvi kroz Šumu kod M.Kovačića (stanem da ga pozdravim)… sve pokupim pa na vlak, a vi malo bolje trenirajte i više sreće sledeći put. Tri pobede na memorijalu V. Horvatića u Zaprešiću, 2 (3) nagrade Metalia Komerc. Kažem što sam veći, veća je i senka, pa leti može biti prijatnije u hladovini. Oborio sam rekorde na 4 km piste u Kranjčevićevoj, kao i kranjske za preko 3,5 sekunde. I rekord Ropreta (koji je tu visio) je oboren. Bilo je to 30 ili 31.8.1991 kada M. Pauel u Japanu preskočio Bimona.

Prvi trening u Poreču 1987 godine
Prvi trening u Poreču 1987godine i upoznavanje. Svih dvadesetak klupskih kolega sam izređao pored sebe na čelu forsirajući tempo, dok više niko nije mogao prolaziti kroz smenu. Tek da se zna ko je ko. Čerin je bio car u Sloveniji, pravi mit. 1989 je na Turu bio 30-ti. Te godine je trenirao i sa Rogom (bio je naš). Mi smo nakon prvog napornog dela u Poreču otišli 7 dana u Kranjsku Goru bez kolesa, a on je ostao u Poreču. Po povratku prvi ili drugi trening, krenemo svi za Pulu i nazad. Poslednji se spustim niz Limski kanal, dok je Čiko stavivši na 53 već odmakao oko 150 m. Ušavši na začelje grupe, okrenem se nazad ka kombiju, da zatražim dozvolu od big bosa Zvoneta Zanoškara, da cimnem i krenem napred ka njemu. Zvone se smeje i klima glavom, da. Grupa je na malim šajbnama, februar je, a ja nastavim kao i on (Čiko) na velikoj 53. Sustignem ga i otresem, a tek usporim gore kod pumpe na vrhu brda. Tu me on sustigne razžešćen pa kontrira, međutim stali smo da sačekamo ostale. Zvone oduševljen kao i Polončić, ode Jure, ode Čiko, eto možemo i bez vas, sada smo i neprikosnoveni. Mi vozimo dva po dva, a on oduševljen nakon moje demonstracije neprestano na razglas hvali ekipu, kaže profesionalnu (a ja student). U povratku od Limskog kanala ka Baderni vukli smo na smeni kilometrima, a ja sam počeo da dodajem, pa je bio na pola točka iza. Stao sam, već sam jednom pokazao moć i šta mogu, ovo bi bilo previše. Čika cenim više od ostalih, jer je odličan čovek i šampion. Penkova sestra se udala za njega. Tako su sada videli novi mit. Sada mi je kolo pre fakulteta.

Trening iza kombija 60 km/sat, vozimo dva po dva i smenjujemo se (Brnik ili Kamnik). Pričao sam Martinu Hvastji da 1 km mogu ići 65/sat ako izletim, on mi kaže da mi števc (brzinomer) laže. OK, dela li tvoj dobro, kaže da. Izletim a on me drži u anšlusu, išli smo preko 1km ispred kombija rekao je (ja nisam imao števc) da sam izleteo 72 km/h a da je posle padalo do 65km/h. Bili smo preko 50-100m ispred kombija. Sve su to doživeli ostali iz ekipe kao i Polončić. Da najhitrejši svih časa. Hvastja mi je obećao pre 3-4 g da napiše, kaže da ima detaljan dnevnik, ali je slagao. Posle je izbegavao da se javi na telefon. Da li ga još peče, što sam ga sve demantovao ili tada život u mojoj senci? Na pripremama u nekim toplicama (Tuheljske) po hupserima sam ga otresao, možda ga to još boli. Kao vozač pošten, korektan, čak mi je jedini pomogao čuvajući mi žutu majicu 1990 vukući pred Zreče tj Roglu. Uz uspon mi je puno pomogao i Lizde.

Mart 1987.Otvaranje sezone Poreč, pobeda.

1987 Godina – Otvaranje sezone u Poreču
Najsažetije o meni su napisali, da sam usamljeni ratnik, as izvan svih šablona. Morao sam krajem 1986. godine bežati zbog opstrukcije iz Srbije u Rog. U to vreme neki drugi su trebali biti zvezde. Odmah sam prvu trku u dresu Roga pobedio, otvaranje sezone u Poreču 1987. Prevazišao sam očekivanja šefa Z.Zanoškara i na sprintu otresao SVE najveće sprintere (bilo ih oko 20 u prvoj grupi) tadašnje Jugoslavije, suvereno pobedivši.

Na fotografiji sa linije cilja M.Zanoškar i V.Polončić su u oduševljenju odskočili 20 cm u vis. Po prolasku kroz cilj odvezao sam dodatnih 2km, da bih stabilizovao buru emocija, jer su mnogi želeli, prognozirali i očekivali da ću kao takmičar propasti u novom klubu.

Nakon ove prve pobjede za Rog, sledilo je otvaranje sezone u Beogradu, moj lični obračun sa biciklističkom Srbijom. Oni će sve učiniti da me zaustave, a ja sam sam. Razvalio sam ih i ponizio… opet solo pobeda. Neznam da me je itko porazio u dvoboju (obračunu), pa i ako se to dogodilo, bio je to čopor protiv jednog.

Zahvaljujem Miran Kelner-u na poklonu. Verovatno prva pobeda V.N.Roga ili oko Pohorja.

Isti recept za trostruku pobedu Roga, kao i u Zaprešiću, vozim napred a ostali love, a zatim ih moji otresu ili odsprintaju. Kao što je napisao T.Šaramo, Rog je mojim dolaskom prevazišao krizu kvalitetnih vozača, a “zlatna koka” donosi pobede i titule državnog šampiona obezbeđujući dominaciju ovog kluba na domaćim drumovima.

11.8.1987. Sportske Novosti, Zagreb

Zagreb – nakon pobede otvaranje sezone Poreč 87. (u najjačoj domaćoj konkurenciji) i niza pobeda krunisanih pobedom na jubilarnoj 20. Velikoj nagradi Metalijakomerc, ja sam i dalje bio daleko od reprezentacije za trenera Save Kranj. To sve govori o njemu (Hvastiju), a svi njegovi puleni su isparili u jedno ništa. To je bila velika privatizacija reprezentacije…

30.9.1987. Sportske Novosti, Zagreb

1987 Memorijal Vladimira Horvatića
Prva od moje 3 pobede memorijala Vladimira Horvatića. Recept za sve Rogove pobede: ja sam dugo u begu, a love Krka i Sava dok moji samo drže, kad procene da im moć posustaje, otresu ih i eto prva trojica iz Roga na pobedničkom postolju.

Prethodno ja se zagrejem (ponekad i po kiši) vozeći s torbom na leđima od zagrebačkog kolodvora do Zaprešića i tako 3 godine zaredom. Prvo sam dobijao defanzivan zadatak od šefa Zvoneta da držim Papeža, a ja suprotno sve razvalim i pobedim. Na cilju šef se kiselo smeška da se ne držim zadatka, ali mi ništa ne može jer sam prvi. Da znao sam ja da meni nije bila namenjena uloga lidera i šampiona, ali sam morao promeetejski pokidati te okove i značajnom razlikom pokazati da sam iznad.

Što jednom za mene reče Rene Glavnik: neukrotiva energija. Moj beskompromisni stil vožnje, kao i klubske i reprezentativne okolnosti koje su bile protiv mene, privlačile su simpatije mnogih koji vole biciklizam.

30.8.1988. Državno prvenstvo, pista, Zagreb.

Državni prvak 4km, rekorder piste, drž. prvak ekipno 4km i državni prvak 100km ekipno 1988. Da sam vozio za bilo koju od prve 4 ekipe, ta ekipa bi bila državni prvak.

Državno prvenstvo, pista u Zagrebu 1988 godine
Najuzbudljiviji događaj ovog prvenstva u Kranjčevićevoj ulici bila je finalna vožnja dohvatno 4km. Susreli su se ekipe Rog-a i Save iz Kranja (koja ima pistu i trenira ovu disciplinu). Prva dva vozača u ekipi su odvukli po 1/2 kruga, ja kao treći vučem krug od 400m, sklonim se, a Ugrenović svež tako cimne da se ne uspem zakačiti u anšlus i otpadnem. Vozim sam na 40 m iza moje ekipe. Drama za Rog, na 1/5 staze već je sve izgubljeno. Sava to koristi i povećava prednost. Kada se otpadne u vožnji na vreme, staje se, ali to ne važi za mene. Uporno vozim sam i održavam istu distancu. Publika se ludo zabavlja i navija za mene, sada im je interesantnija ova moja nemoguća misija. Posle 4 kruga sustignem moju ekipu, ali umoran sam i Sava ima veliku prednost. Odmorim oko krug, sam odvučem krug i poravnam ekipu sa protivnikom. Publika ključa od uzbuđenja, ponovo je neizvesno, a nama je teško kao da smo u transu. Poslednju smenu isijavam i vučem krug i po. Sava je nokautirana, opet smo šampioni. Vozimo pobednički krug, otpozdravljamo, publika ima svog Cezara, a pred ovaj hram treba staviti natpis: ’vi koji nastupate, ostavite svaku nadu.’ Ludnica na cilju, čestitke, poljupci, ova pista ne pamti ovako uzbuđenje ni biciklistička publika ovakav užitak. Pokazah da i nemoguće prelazi u moguće. Sportske Novosti su sutradan pisale: ‘čini se kao da su njegove snage neiscrpne, a moguće i volja.’

‎4.9.1989. Velika nagrada Roga, Ljubljana.

1989 – Velika nagrada Roga, Ljubljana
Rivalstvo Krka-Rog (zbog mržnje naših šefova Zanoškar-Majes) je prelazilo u deformaciju sporta, da naš rival vozi samo da rogovac ne pobedi, a posebno na ovoj trci. Ni to nije pomagalo, a prethodne godine me je njihov takmičar izbacio sa staze 400m pre cilja. 1990. godine sam pobedio u do tada neviđenom stilu, obišavši 1. grupu za čitav krug od 5,3km sa prednošću od 8,5min. Ovo mi je bila druga pobeda na ovoj utrci.

Spavao sam u študentskom domu. Klub je očigledno štedeo na najboljem biciklisti Jugoslavije. Te godine sam imao 25 pobeda. Start je bio pre podne. Uspavao sam se, pa nisam ni stigao doručkovati već sam odmah seo na kolo pa na start. Spasile su me palačinke od prethodnog dana, koje sam imao u kesi, pa sam ih pojeo vozeći na start. Zamudio sam na sastanak, jer je bilo samo nekoliko minuta do starta. Mehaničaru Kastelicu sam rekao da podmaže lanac, a Polončić mi je zakačio brojeve. Samouvereno sam napao i otišao. Imao sam značajnu prednost kada mi je na 50 km pre cilja trener rekao da usporim i sačekam klupskog takmičara R. Pintariča, to sam odbio i nastavio da povećavam razliku. Znao sam da kuju planove da ako mogu iskoriste da neko drugi iz kluba pobedi, ali ovom prilikom ne preko mojih leđa. (Moj Rog bi me ponekad lovio i preko 50km, kao na utrci Zagreb-Đurđevac, zajedno sa protivnicima Unisom i ostalima.) Sustigao sam 1. grupu za čitav krug od 5,3km sa prednošću od 8,5min, obišao je i pobedio u do tada neviđenom stilu. Samo 2. i 3. nisu imali krug manje.

Sledilo je čestitanje mojih navijača na cilju, kao i šefa Z.Zanoškara, koji mi prigovori da nisam bio na sostanku pre štarta. Rekoh mu da drugi sastanče a ja zmagujem. Te godine sam dobio neki maleni pehar kao prvak Slovenije, zapitah se zar je Slovenija tako mala ili kolesarska zveza tako malo vrednuje svog prvaka.

U maju 1989 g. sam pobedio trku u Wolfsbergu, sutradan ponovno prvi na utrci ‘Oko Ptujskega grada’. Trečeg dana sam bio drugi na kriterijumu u Mariboru, zbog sudijske greške (poslednji krug sam odsprintao i pobedio kriterijum, kada sudije pokazuju ‘še en krog’… svinjarija i u Sloveniji. Četvrti dan zakasnim na start kupa Maribor-Celje-Maribor i še enkrat zmagam! Rafalne pobede, vreme čuda.

1.10.1989., Kozje, prvenstvo Jugoslavije- hronometar.

1989 – Kozje, prvenstvo Jugoslavije- hronometar
Jedna od najdražih pobeda, kojom sam potvrdio potpunu dominaciju na drumovima Jugoslavije i šire. Tada sam fakultetske obaveze pomerio u stranu i biciklizam je govorio kroz mene. Mislim da ovako izgleda idealna pozicija u vožnji na hronometar. Te godine je Lemond promovisao nastavak za hronometar pobedom na Tur d Fransu. Moji rivali su ga prihvatili, a kao što se vidi ja još ne, što je bila greška.

‎2. S.Papež, 3. R.Šebenik. Moji rivali su došli kao zvezde, super automobil, navijači s transparentima i čegrtaljkama, bila je to još jedna borba Rog-Krka. Ovo je potvrdilo moju dominaciju, a i klupsku mojim dolaskom u Rog.

Lipanj 1989 godine, pobjeda – posljednja etapa trke, ‘Kroz Srbiju’ Svilajnac – Despot – Požarevac.

1989 – Kroz Srbiju
Požarevac. VELIKI REŽISER – ZMAGA ZA ZMAGU. Na 20km od starta gledam selekciju grupe uz brdo, poslednjoj grupi duša u nosu, a do cilja je daleko preko 11o km. Priđem najkomičnijim V. Matiću i M. Boćaninu (kljunar) i prvo jednog, pa onda drugog, državši se za moje rame i sic, dovučem do oveće grupe. Kako to izgleda može vam reći Patak, koji je to doživeo na kraju treninga od 220 km uz Borovu glavu (pred Mediteranske igre u Tunisu 2001.), kada sam ga kao motor izvukao uz brdo. Kada sam obezbedio ova dva komičara, pozdravih se i odoh da vidim ‘kaj se dogaja naprej’. Pršo sam v prvo grupo, še 2,5 km pre letečeg cilja, predah še mal počas. Rumena majica, pa veliki kolesar Sandi Papež tudi še dolenjski tekmovalci.

Po sprintu sam kontrirao, ko se zakačio imao je sreće, ostali neka je više imaju drugi put. Fantje vidimo se na tuširanju. Srećnici (a i mučenici jer je zelo teško i u anšlusu iza mene) su Šebenik R.(Krka), Mandić (najveći parazit; zmago etapu na Alpe Adria držeći Pavliča u Villahu), Manojlović. Krka me lovi na 30m, strah da Sandi ne izgubi žutu majicu. Kao što sam im presvukao Smolea 1985 na ovoj trci ( Iv.-Ča.). Ponovo obračun sa Krkom, ali sada samo ja vučem, Robi ne sme zbog klupske žute majice (a tu je i klupski auto), a ova druga dva su nemoćna, tek da predahnem na 10 km. Većina grupe i karavana uživa gledajući dvoboj Rogove locomotive (mene) i dolenjskog ekspresa. Nekoliko km sam do 50 m ispred grupe, TAKO BLIZU A NEDOSTIŽNO. Nade sustizanja se lagano tope kako se razlika povećava sve je uzalud. Već je nekoliko minuta. Robiju oblačim žutu majicu, ja sam u generalnom drugi, sledi dogovor, njemu za ZMAGU DIRKE meni ZMAGA ETAPE.

Crtice iz 1989 godine
Mislim 1989 godine pripremna trka pred Alpe-Adria; ‘Oko Donje Austrije’ u etapi 25 km do cilja prva trojica (Bonča, Linhart, Krojcinger) imaju preko 2 minuta prednosti. Izletim iz grupe po nekim hupserima (njih najviše volim) i odvučem Penka. Išao sam tako jako, da mi on nije mogao dati smenu, pa sam ga psovao misleći da se štedi. Prišao sam vodećima ispod 30 sek. na cilju. Kažu da je to bilo kao sumanuto, moja prava erupcija. Dogodilo se nešto neverovatno. Moj Penko je kao vrhunski kolesar dobio MUSKULFIBER, koji ga nije prošao još nekoliko dana do starta Alpe-Adria. Trka je bila kontra-produktivna nehotice sam uništio našeg aduta za Alpe-Adria, ili je on kriv što me je držao. Ovo se i danas prepričava kao čudo, moja čudesna vožnja i taj MUSKULFIBER. Poslaću ti njegovo svedočenje.

Vidiš li kako su odlazak na Olimpijske Igre podmazivali belim mrsom (točkovi podmazani kajmakom, u tri reči, a možda je bilo i drugog maziva, to ne znam). Koliko je to bilo prljavo ilustruje državno prvenstvo, individualni hronometar u Aranđelovcu. Nameste da Brković startuje minut ispred Čubrića, koga on sustiže za 20 km, a zatim sledećih 20 km voze u razmaku od 10 m. Gde su bili sudije ili publika, gde je čisto na smenu. U cilj ulaze bestidno (ulog su Olimpijske Igre) u istom razmaku od 10 m. Kao na 20 km Sandiju Papežu je oteta titula od strane ovih lopova, pišu žalbu-uzalud, on odbija da izađe na ceremoniju i uzme srebro. Tada sam još prioritetno okrenut fakultetu (na medicini možeš imati samo dva minusa na vežbama u semestru, hranio sam se u studentskom restoranu, a stanovao uvek privatno. Šampion iz studentskog restorana. Kolege su me uvek viđali da trčim na i sa vežbi i predavanja. Iz hemije sve desetke na kontrolnim, asistent Bašić kaže pred svima: ‘kolega čini mi se da nekim stvarima bolje vladate od mene’. Dam ispit u 1. januarskom roku ( pa 2 sedmice u Poreč ), a moje kolege polažu do juna.

Sandi Papež, Brane Ugrenović, Marko Baloh i Mikoš Rnjaković u reprezentaciji Jugoslavije (svjetsko prvenstvo -ekipni kronometar, Štutgart 1991 godine)

Svetsko prvenstvo u Šamberiju (Chambery) 1989
Nema kraja Cvitkovim propalim eksperimentima i nepravdama prema meni. Pokazali su se i na svetskom prvenstvu u Šamberiju 1989, jer nisam bio ni u ekipi za hronometar i pored toga što sam bio zvanični državni šampion na hronometar (pojedinačno i ekipno), kao i šampion u discipline na 4 km (ekipno i pojedinačno). Da li je ovo normalno?

Niko da poželi biti u njegovoj koži pred svetim Petrom. Te godine je ekipa Papež, Ugrenović, Pintarič, Šebenik bila15. sa +9m.52 zaostatka… sramotno kao i za pojedinačnu propast. U trenutku raspada zemlje, novi trener Krke Kamen Stančev insistira da idemo na svetsko prvenstvo i da nas on trenira. U ekipu je ubacio mene i sadašnjeg svetskog prvaka (za 24 ure 903,75 km na pisti) Marka Baloha. Sada je ekipa Papež, Ugrenović, Baloh, Rnjaković.

Stančev je oduševljen mojim sposobnostima, pa kaže : ‘da imam 4 Mikija, imao bih 4 svetska prvaka!’. Prekinut je saobraćaj auto-putem zbog rata, pa na pripreme na Roglu stižem zaobilazno preko Mađarske. U Štutgartu nas nakon 40 km sustiže Norveška i prolazi, a mi ih pratimo na 50 m u stranu. Svaku ekipu prati auto u kome se nalazi UCI-sudija, kao kontrolor regularnosti. Na 10 km do cilja, prošli smo ih. Na TV uveče vidim, da u cilj ulaze malo iza nas. Po povratku u hotel imao sam uspešan boks meč sa ful kontakt borcem. Bili smo 7. sa +4m50 sek. i proslavljavali, kad uveče Edo donese vest da su protestvovali SAD koji su bili 5 sek. iza nas. Sada su oni 7. a mi smo kažnjeni zbog vožnje u zavetrini sa+1m8 sek. pa smo 14. Nije vredeo naš protest, da za sudiju koji nas je pratio, sve je bilo regularno. Pravda je ono što kaže SAD. Bili smo bolji od Armstrongove ekipe. Kasnije se saznalo da su išli na eritropoetin, kao Bugno i drugi, dve godine pre. U čistijim uslovima, ova ekipa bi bila još bolja.

Sjećanje Gorazda Penka na vožnje Mikoša:

Dva ili tri naj-herojskija poteza iz moje memorije o Mikošu, mada još dan danas po Sloveniji pričamo o njemu.

Niderostereich Rundahrt 1988:
1.etapa vozila se prva etapa po valovitom terenu. Pobjegnu trojica i brzo dobiju prednost od 5 min. Između trojice je bio i moj klubaš Valter Bonča. Pošto smo bili na trening utrci, htio sam da napravim neki beg, makar je situacija na utrki zbog tih 5 minuta prednosti koji su imala ta trojica, več bila jasna. Došao sam do prednosti odprilike 20 sek, kad čujem iza sebe “Ajde, idemo, drži”. Stigao je Miki kao avion do nas…

Znao sam odmah, da sam pogrešio. Prednost ispred glavne grupe je brzo stigla na 45 sekundi, a onda je počela prava borba, koja se ne može zamisliti, ako se ne nađeš u toj situaciji. Svakih 5 km naš zaostatak za vodečom trojicom bio je za pola minute manji. Stizali smo ih dosta brzo. Grupa iza nas je bila stalno nama na 40 sekundi. Miki je vukao za cijelu grupu. Nisam mogao niti da zamislim, da može iči čovjek tako jako. Tako je išlo sve do cilja. Na cilju smo bili samo 40 sek iza vodeče trojice, ali grupa je bila još uvijek 40 sek za nama. Riječi od članova na cilju koji su bili u grupi: “Pa vi niste normalni”, ako je u biciklizmu uopšte što normalno. Sječam se, kad nisam mogao više da ga držim, pa sam rekao:” Ajde Miki smjena”, da sam se mogao malo odmoriti. Na cilju sam naravno bio mrtav, potpuno iscrpljen. Završio sam utrku generalno na osmom mjestu, ali sam bio umoran još drugih 14 dana, tako da na Alpe-Adria nisam mogao ništa napraviti zbog mog umora. Istina je još, da sam u toj akciji prvi i jedini put zaradio zapaljenje mišiča (muskelfiber), što je u biciklizmu praktički nemoguče da se desi dobro treniranom biciklisti.

Alpe adria utrka 1889.
Vozila se druga etapa iz Novog Mesta do Kranja. Trebali smo sačuvati moju žutu majicu. Etapa je bila dužine oko 180 km. Nakon 60 km pobjegla su dvojica austrijananca i dobila prednost od oko 5 minuta. Mislili smo, da je več sve gotovo, jer u ono doba ekipe nisu funkcionirale kao sada. 50 kilometara prije cilja Miki je počeo sam da lovi vodeče. Pridružili su mu se nakon nekoliko km i ostali iz ekipe ROG-a. Prednost vodečih se smanjila na 3 minute i sve stane. Opet se nađe Miki i sam u kontra vjetar, počinje loviti vodeče. 10 km prije cilja u Škofjoj Loki prednost vodečih je bila još samo jedna minuta. Kad smo skrenuli desno za Kranj odjednom smo imali opasan vjetar sa strane. To iskoriste protivnici i napravi se bijeg od 30 takmičara, koji ubrzo ulove austrijance. Miki i ja ostajemo 7 km do cilja u glavnoj grupi. Odjednom kaže on meni:” Ajde drži”. Uspio sam ga držati na dva metra u zavjetrini i ni milimetar bliže. Ne sječam se brzine, ali prelazili smo sve redom. Iza mene nije ostao ni jedan.Išlo je svaki km brže i oko 500 metara prije cilja, kad se je vodeča grupa spremala za sprint, nas dva uletimo u vodeču grupu i tako sačuvamo žutu majicu.

Otvorenje sezone u Poreču 1989
Nalazimo se na pola utrke sa Mikijem u poslednoj grupi oko 5min iza prve. Počela je kiša uz hladan vjetar. Uslovi za utrku neobično teški. Praktički na granicama ludosti. Odjednom Miki se sjeti i kaže: ‘ajde Penko idemo u akciju’. – Samo ti idi, su bile moje riječi, jer sam bio več potpuno smrznut i odustao sam za 10 km. Na cilju prvi Mikoš Rnjakovič. Svi iz zadnje grupe nismo mogli verovati. U tu akciju iz zadnje grupe krenuo je bez pratnje protivnika i vjerojatno tako iz svih ostalih. Bio je kralj za ekstremno hladne i kišovite uvjete.

VN SIPOREXA Pula 1989
Pada kiša, zima je u prolječe. U bjegu se nađemo odmah posle starta trojica iz ekipe Roga. Samir Lizde, Mikoš i ja. Na moju sreču dobio sam odmah defekt i odustao sam. Miki i Lizde ostaju. Grupa lovi, lovi i ne može ništa. Smrzne se Lizde i samo drži, tako da ostaju obadvojica u bjegu, a Lizde drži Mikija za sic. I taj potez, koji se več tada nije smio, mu ne pomaže. Miki ga ostavlja i sam produžuje. Potpuno cjela ekipa Rog-a je odustala i pratili smo ga u kombiju. Grupa lovi,lovi, a on IDE, IDE, sam sve do cilja. Ako ne vidiš, ne vjeruješ.

Kroz Vojvodinu 1989
Ne sječam se prave situacije po etapama. Znam samo da ekipa nije bila baš u najboljoj formi. Nikad nismo mogli kao ekipa uhvatiti vodeče. Uvijek je Miki to napravio sam, naravno izletivši iz grupe i u njemu poznatom solo stilu hvatao sve i svakoga.

Na kraju moje generalno mišljenje: Bio sam uz velik broj šampiona u Jugoslaviji. U ono doba je bilo stvarno dosta biciklista svjetskog formata. Za ravnicu, mogu bez imalo razmišljanja da kažem, da nije bilo jačeg od njega. Neznam, dali je bila to sreča ili kazna, da sam se našao nekoliko puta u bjegu sa njim. Sigurno je, da onaj koji nije bio iza njega, kad je bio u formi, nezna kako brzo može da se ide sa biciklom.
LP, Gorazd PENKO

Trka kroz Srbiju 1986 godine: Mikoš Rnjaković sa Rajkom Čubrićem, Radišom Čubrićem, Duško Popeskov i Ljubiša Jevtović. 

Car ostade bez carstva
Šampion države hronometar ind. 89, 9o, 91 ekipno 88, 89, 9o; šampion pista 4km ind. 88, 89, 90, 91 ekipno 88, 89, 90 i rekorder zagrebačke i kranjske (državni rekord, prvi ispod 5min.) piste. Ko zna koliko bih još titula uzeo da ne rasturiše državu, a car ostade bez carstva tj. piste. T.Šaramo napisa kako sam mleo protivnike. Mojim odlaskom iz Roga otišla je i klubska nadmoć.

Dobar prijatelj, odlični čovek i vozač Bruno Bulić je tih godina dozvolio, da ga Hvasti izmajmuniše i koliko se sećam ne putuje na Olimpijske igre 1984, iako je bio bolji od mnogih na trci u Koloradu. Evo kako se to dogodilo.

Bruno Bulić je na predolimpijskoj trci oko Kolorada bio drugi iza budućeg olimpijskog pobednika (sintetički na auto transfuziju krvi) A. Grewala. Ni to nije bilo dovoljno za individualnu trku,pa je izbornik ugurao svog Cudermana, da bi imao olimpijski start, a Bruno se morao zadovoljiti nastupom u ekipnoj vožnji. Američka štampa je to dobro dočekala, komentarom: ‘jedna medalja više za nas!’ Oni koji su vodili reprezentaciju su tim potezom zloupotrebili Brunovu skromnost u ovoj najvećoj nepravdi biciklizma Jugoslavije.

Pa ja sve što ovde pišem, osetio sam na svojoj koži i tako se jako urezalo. Mogu s pravom reći da sam intektualac enciklopedijskog opšteg brazovanja, elokventan sam. Zapisati znači otrgnuti od zaborava, nepovrata.

Sve je bilo u rasulu tih godina i ja 1990 ne idem na svetsko prvenstvo u Japan, a 1992 su stigle poznate sankcije protiv Jugoslavije. Ja mogu voziti samo u Mađarskoj, a sreća je ako tamo dođe koja strana ekipa. Tada kreće i masovna upotreba tog EPO-a, crno da ne može biti gore. Sve je protiv mene, one koje sam otresao pobeđuju Pariz-Rube (Bortolami, Baldato ili Tschmil), a ja sam prisiljen sve to gledati KAO IZ PODRUMA – sve to šta se dešava na svetskoj pozornici.

Nalazite zanimljivim čitanje ovih avantura i dogodovština Mikoša Rnjakovića? Ovo je bio tek prvi od tri nastavka. U sljedečim nastavcima opisat ću njegove biciklističke avanture kroz 90-te i 2000-te godine, sve do završetka Mikoševe karijere u svibnju 2008 godine.

Nastavlja se

Serbus i najte kaj zameriti.

Follow Zdenko’s Corner on Facebook !

Share



Tags:



Imate komentar?
Ako imate svoj komentar ili svoje mišljenje koje želite podijeliti, pošaljite mi email ili ispunite dolje predviđena polja za vaš komentar. Svi komentari će biti prethodno pregledani, ispravljeni da budu korektni, pa će tek onda biti objavljeni.

Pošaljite svoje vlastite opise putovanja sa ili bez bicikla, izvještaj sa neke utrke ili možda članak iz povijesti Zagreba ili biciklizma u Hrvatskoj. Na ovim stranicama već imam više od 400 priča i biti će mi drago objaviti sve vaše priče, koje zadovoljavaju kriterije, po pitanju tema na ovome blogu. Pretraživanje ovih stranica omogučeno je na vrhu glavne stranice bloga sa desne strane. Isto tako na vrhu svake stranice nalazi se opcija za prevođenje ovih stranica na druge jezike.

Pošaljite svoje komentare na email adresu: zdenko@zkahlina.ca

18 komentara to “Mikoš – RAMBO na dva kotača”

  1. Comment by Trle Hajrudin:

    “MIKI JE ZIVA LEGENDA I ENCIKLOPEDIJA BICIKLIZMA EVROPSKOG I SIGURNO JEDAN OD NAJBOLJI BICIKLISTA NA BALKANU”!

  2. Comment by Trle Hajrudin:

    ovo je cist primjer stanja kroz koje je prolazio nas Miki. Kako on to kaze ‘sam protiv svih’, a ja bi rekao, ponekad i tvrdoglavo i abnormalno je znao dolaziti do pobjeda na nemoguci nacin. Cak kada su se svi znali predati, on je uvijek isao do daske ne stedeci ni sebe niti protivnike, samo da im dokaze i pokaze svoje vrednosti…

  3. Comment by Zixo Duh :):

    Mikos Rnjakovic, najbolji biciklista svih vremena u SFRJ! A bogme imali smo stvarno jake bicikliste! Dakle svima ostalima takodje veliko priznanje, posebno toj generaciji Mikosa, i mladjoj, da kazem 60/80 to godiste! Steta sto takvo junastvo danas i da se hoce, nemoze se prikazati!
    Velike pohvale autoru na tekstu! Odlican tekst!

  4. Comment by Петко Първанов:

    Imam strahotni spomeni ot Mikos toi e unikalen !!!

  5. Comment by Milan Radenkovic (cukaricki):

    Znao sam cim ga budemo naucili da menja brzine na biciklu,
    imacemo opasnog rivala, kolegu i sportistu ;)

  6. Comment by Adnan:

    Covjek koji zakasni na start, pa onda sve redom stize i kontrira. Sjecam se njegove pobjede na etapi trke kroz BiH 2000 te godine cilj u Tuzli, to je ujedno bio prvi nas susret i upoznavanje.

  7. Comment by Ljubisa Jevtovic:

    He, ja na slici sa Mikosem. Pa ja sam uspeo u zivotu. MIKOS JE VISE OD LEGENDE !

  8. Comment by Petar Stojanovic:

    Eto Zdenko , na kraju me je i poslusao da se tebi obrati da napises blog o njemu. Svaka cast na tvom pisanju i uredjivanju bloga , a Mikiju naravno na velikim voznjama i pobedama za pricu!

  9. Comment by Branko Korlija:

    Kad je bio u vojsci u Zadru upoznao sam ga i dao mu ključeve od prostorije BK ” Prvi Maj” koje su mu služile da se presvuče i da ima gdje da drži bicikl i opremu. Ništa strašno, tu smo da pomognemo, ali kad sam vidio da nosi neke lampe pitam ga šta će ti te lampe.? Odgovor je: da mogu da treniram po noći ??? !!!!!! Posle nekih 25 godina sreli smo se ponovo u Apatinu na “Vojvodini”. Šta radiš ? Knjige, hrana na bazi ulja, bicikl, nisam ja nikog nikad slušao itd. Bio i ostao veliki Čovjek i Biciklista.

  10. Comment by Ljubisa Jeftovic:

    Mikos je Dzoni Stulic Jugo biciklizma.

  11. Comment by Mikos Rnjakovic:

    Pre podne kraći i strmiji Oštrelj (od B.Petrovca),a po podne znatno duži i laganiji iz Drvara. Bili smo veoma gladni,a malo vremena do popodnevnog starta. Pojeo sam samo rižu,da bih mogao da napadnem odmah nakon starta. Ima oko 5 km do poče…tka brda,otišao sam sa Smekijem,grupa nas je lovila jako na 150 m. i bilo je veoma neizvesno na prva 3km strmijeg uspona do prve krivine desno. Tad je grupa stala,a Smeki i ja smo imali preko 4 ipo min. Pitao me je da ga pustim da pobedi Oštrelj a ja p.c. u B.Petr.,rekoh mu ne nego obrnuto,na šta nije pristao. Nije bilo dogovora, pa sam pobedio i b.c i p.c. Oko Ključa nas je stigla glad a i grupa i tek su nam tada dali da nešto pojedemo. Tek je sledila Čađavica kojoj nikad kraja,ne sećam se ko je pobedio u M.gradu.

    Oko 1988 g. na ,Putevima AVNOJA”, između M.grada i uspona Volan ,,Kad Penko jaše ovcu “Kako je bicikl. karavan prolazio,uplaši se stado ovaca pored puta i uleti u grupu izazvavši pad. Prilikom pada Penko je srećno aterirao na ovcu,pri čemu …se svesno ili ne čvrsto držao za vunu ne puštajući je. Ta komična scena je izazvala smeh ostalih koji su srećno eskivirali pad. Tako je Penko pored bicikla,jedini zajahao i ovcu. 1982 god. nakon Ključa ide uspon Lanište,na kom je konj uleteo u grupu propevši se na zadnje noge. Srećom, niko nije povređen, a bilo je veoma opasno.

    Paja(Sotona) iz Giletovog Metalca nikad ne menja. Bili smo u begu,pa Paji kažem,smena,a on meni:,,Ne mogu bateee, Rajko napred”,rekoh u redu. Sledeći put smo bili u begu kao prva grupa,pa mu viknem:,,Smena”, a on će meni:,,Ne mogu bateee …Rajko nazad”. Tako Paja nikad nije menjao jer je Rajko ili napred ili nazad,a ne sećam se da smo sva trojica bili zajedno u grupi. Eto anegdote o Paji, brdskom prvaku Srbije, jedne davne godine.

  12. Comment by Ljubisa jeftovic:

    Mikose, te 88 god. vozio sam ja Putevima Avnoja za OBK Beograd, ne znam dali se secas, ali reci cu par anegdota, mozda se prisetis.

    “Vozili su Sandi i Darko Papez, Srecko Glivar…jedna dugacka etapa( mislim poslednja) od 200 km a cilj u Bihacu. Neka kisa padala je celu etapu, a put je nekoliko puta prelazio preko drvenih pragova od pruge, klizavijih od leda. Tako na 500 m od cilja padne u zadnjoj krivini cela grupa, ja sam sedeo tebi na tocku, izbegli smo pad i ti si cini mi se bio prvi ili drugi, odmah iza tebe Ilic Zoran Ilke, a ja cetvrti ili peti, ne secam se. Znam samo da je to bio jako dobar plasman obzirom da sam jos bio junior, a u pet u takvoj konkurenciji na Putevima Avnoja kao junior u opste nije bilo za zezanje. Nagradu u lovi nam je za vecerom urucio glavom i bradom Hamdija Pozderac. Dali se secas toga?”

    “Na istoj trci, dok smo se peli uz Mrakovicu, isto sam sedeo tebi na tocku i bio u 10 ( te godine sam sve etape dosao sa prvom grupom) a na pola brda ti vices seljaku pored puta da te polije kofom vode. On zamahne i promasi te, a posto sam ti sedeo na tocku, kofa ladne ko zmija bunarske vode okupa me onako zgoljavog da sam se ukocio u mestu.U jednoj etapi si ostao da pisas pored puta a onda si stigao prvu grupu dok su na celu Papezi vozili hronometar, samo si nas prosao bez osvrtanja. Vlasta Matic je u jednoj etapi imao blistave trenutke bezavsi 50 km na 100 m ispred grupe, a kad smo ga stigli, ponudio mi je teglu Dzema iz zadnjeg dzepa.. Lepa je to trka bila i ostala mi je u veoma dobrom secanju.”

  13. Comment by Zixo Duh :):

    Ljubo svaka cast na komentarima, i Zdenku na predivnoj temi !!!

  14. Comment by Hulio:

    Hola from Mexico! Thanks for the amazing info about this incredible bike rider I never heard of before. I used translator on your web site to translate this interbiew with him. What an amazing story to tell…

    I do not often get to read other poeple’s feedback, much less take part. Because it’s Sunday, I have some spare time – and I always learn something new. Thank you… good job!

  15. Comment by Ellen Streat:

    Good day very cool site!! Man .. Beautiful .. Superb .. I will bookmark your blog and take the feeds additionally… I’m satisfied to seek out a lot of useful info right here on your blog… I never heard of the guy, but looks like he was a great cyclist in his time. thank you for sharing… Keep up with good work! Ellen from Great Britain.

  16. Comment by Alan:

    Hey! Someone in my Facebook group shared this site with us so I came to check it out. Even though I never heard of this cyclist I’m definitely enjoying the information. Your translator feature works just fine for me to read the whole article… I’m book-marking this site and will be tweeting this to my followers! Excellent blog and wonderful style and design. Cheers!

  17. Comment by Zlatko Ristovic:

    Pozdrav svima od bivseg bicikliste Beogradskog Partuzana.Da svi su znali za Mikosa, ali svi slovenci narocito nisu to priznali. 1988,CINI MI SE,OLIMPIJSKA GODINA.Trka putevima AVNOJ-aSve jake ekipe su tu,znaju se reprezentativci,Miki nije pozvan.Na startu trece etape Miki izadje ispred svih i kaze: gospodo olimpijci ovu etapu ja pobeđujem. Inaravno tako i bude.

    Ja sam ziveo pored Pozege i samo par treninga smo bili zajedno. Mislim da je on vec i ranije imao poseban nacin treninga i odatle ti uspesi, ali iskreno bio je on za mnogo vece uspehe ali niko nije stao ispred njega od pravih ljudi da ode u Italiju, mada je, ali da se ne ljuti i on bio jako svojeglav!!!

    Ljudi on je stvarno isao 20 godina ispred svih, mislim zbog treninga i ishrane, pa studirao je medicinu. Ko nije isao solo sa njim na trening ne moze da svati niti pretpostavi kakav je fizicki on bio. Ja sam imao tu cast da to dozivim sa njim i zahvalan sam mu na tome. 1989 sam vozio otvaranje sezone u Porecu, svatio sam i video da mogu da se takmicim sa svima, ali iskreno Mikos je bio izvan vremena!!!

    Zlatko Ristovic, zivim u Tivtu. Svaka cast svima ali Mikija necemo imati jos mnogo godina!!!

  18. Comment by Prof.Jurica Grakalić Dr.h.c.:

    Dragi Zdenko,

    opet vrlo zanimljiv članak o biciklisti Mikošu Rnjakoviću, vrlo nadarenom vizaču. I ponovno se događa ista priča…neznamo s nadarenima, odnosno kod nas još uvijek ne postoji jedan sustavni rad različitih stručnjaka (vrhunsko školovan trener koji zna svoj posao, a ne neki priučeni, liječnik koji se stručno bavi samo biciklizmom, stručnjak za prehranu, vrsni maseri, mehaničari itd) koji će pratiti određene sportaše uz puno novaca. I tada ćemo moći polučiti odlične uspjehe. Kad je to usklađeno i djeluje e onda se i rezultati pokažu. Na Touru je bilo itekako vidljivo što znaći kad je prateći “holding” oko tebe u svakom trenutku. Nažalost toga kod nas već desetljećima nema, a to se događa na svim područjima od sporta do znanosti. I dok cijelo društvo ne potegne na tom podrućju, propadaju nam mladi nadareni ljudi o čemu sam puisao u više nav4rata
    Lijepi pozdrav J.G.

Leave a Reply