Rnjaković kralj ravnice!
digg del.icio.us TOP
  Posted September 6th, 2015 by Zdenko  in Biciklizam | 11 komentara

PRIČE IZ AJNŠLISA

Sastavio: Zdenko Kahlina
Drugi nastavak: 1990-1999 godine
Mikoš Rnjaković: As izvan svakog šablona… Jak kao Zver!!
Ovo je drugi nastavak ‘autobiografije’ Mikoša Rnjakovića o njegovoj sportskoj karijeri u toku 1990-tih Godina, kada je bio na vrhuncu svoje sportske snage.

Mikoš 1997 godine (član ekipe Kross-selle Italija) 4. amater sveta i 177.na jedinstvenoj listi UCI-a.

Mikoš i ja smo se nedavno sprijateljili preko Facebook-a, pa sam tako dobio priliku da saznam nešto više o Mikošu i njegovoj biciklističkoj karijeri. Mikoš je dosta mlađi od mene, pa dok je on bio na vrhuncu svoje karijere, ja sam se već prestao sa biciklizmom i preselio sam u Kanadu, tako da nikada nisam pratio njegove uspjehe.

Mikoš je na Facebooku objavio puno detaljnih opisa svojih pobjeda, odnosa unutar biciklizma iz tog doba, kao i ostalih zanimljivosti, koje nisu do sada bile poznate široj javnosti. Prema svemu što je sam napisao, stiče se dojam da je bio ‘Don Kihot’ (Don Quijot) biciklizma, ali umjesto sa vjetrenjačama, borio se svojim protivnicima na biciklu kao i ljudima koji su ga okruživali – uvijek se borio protiv svih i svakoga. Bio je ‘vitez’ na biciklu, ali bez svoga perjanika, kao što ga je imao pravi Don Kihot.

Uz Mikoševo odobrenje, ja sam odlučio prenijeti sve njegove pustolovine na biciklu, ovdje na mojem blogu. Zbog originalnosti nisam puno mijenjao njegove riječi, pa je sve napisano u ekavštini i u originalu, onako kako je to Mikoš vidio.

Trka Kroz Srbiju 1991 -radost pre cilja poslednje etape u Aranđelovcu,

Ukratko o Mikošu
Mikoš Rnjaković rođen je 20. Travnja 1964. u Požegi, nekadašnji je profesionalni biciklista iz 80-tih i 90-tih godina prošlog stoljeća. Bio je reprezentativac Jugoslavije, Srbije i 27 puta državni šampion, te je najtrofejniji učesnik utrke Kroz Srbiju.

Utrku ‘Kroz Srbiju’ pobjedio je četiri puta – 1985, 1990 (sve etape), 1991 i 1996 godine. Predstavljao je Srbiju na Olimpijskim igrama u Barceloni 1992. godine. Sve svoje uspjehe, brzinu i posvećenost biciklizmu, Rnjaković duguje svojoj velikoj upornosti, ali i majci prirodi. Bio je proglašen za čovjeka sa najvećom potrošnjom kisika ( 85,5ml/kg). ikada izmjerenom u staroj Jugoslaviji. Bio je lider Bundeslige, a učestvovao je kao veteran na biciklističkoj utrci ‘Trofej Beograda’, gde je kao petoplasirani bio najbolji domaći vozač.

Počeo se baviti biciklizmom u Rujnu 1980 godine. U početku je trenirao sam po nekim savetima sa strane. Prvi učitelj mu je bio Petar Stojanović koji je kao izaslanik Čukaričkog proveo nekoliko dana kod njega u gostima. Ipak, prema vlastitoj izjavi, uglavnom je bio sam sebi trener, od prvih dana, pa sve do danas.Živi u Požegi,pohađa srednju školu,prirodno naučni smer,trenira samostalno biciklizam i skoro svakog vikenda putuje vlakom na trke u Beograd i dalje.Vozi za Čukarički. Mama ga biciklizmom odvaja od nauke i on upisuje medicinski fakultet u Beogradu,gde 1984 g. prelazi da živi. Bio je podjednako uspješan na obje fronte, najviše zbog toga što su mu to bile najvažnije stvari u životu. Bio je uvijek pravi sportaš…

Kada mu je Čukarički postao mali, a on je želio okretati pedale tamo gdje će imati bolje uvjete, bez puno razmišljanja prihvatio je poziv Zvoneta Zanoškara i ljubljanskog Rog-a. Lukavi trener Roga, osjetio je kakav se potencijal krije u ‘Rnji’, kako su ga prozvali mnogi, jer mu je trebao čovjek za pobjede. Rnjaković je vozio za Rog nekoliko godina, ali adresu stanovanja nije nikada mijenjao. Nastavio je živjeti u Beogradu. Trenirao je uglavnom sam, a sa klubskim drugovima bi se našao samo na utrkama. Bio je vječiti putnik…

Mikoš danas živi u Beogradu, a radi u MUP-u sportskom centru u Makišu. Bavio se karateom i borio se sa onima koji su vodili trening. Trenirao je i šah, kao i trčanje polumaratona. Apsolvirao je medicinu, ali nije dao nekoliko završnih ispita, koje sada polaže. Nije mu teško, samo treba uskladiti ispite sa poslom. Pročitao je gomile knjiga do sada i sam kaže da to sve drži u glavi.

Žuta majica utrke za Bundes ligu, odnosno LBS-kup – 1.4.1991.

PRIČE IZ AJNŠLISA: Sjećanja Mikoša Rnjakovića na utrke u kojima je pobjeđivao, ali i gubio u toku 90-tih godina prošlog stoljeća

25.03.1990. – Velika nagrada Siporeksa, Pula
Mikoš: Selektor Bilić mi je na startu rekao da sam u reprezentaciji Jugoslavije samo ako pobedim trku. Na 5 km od starta je počela padati kiša, pa je bilo problematično u grupi, dok je malo ispred grupe bio Lizde. Pre Dignana (Vodnjan) izleteo sam iz grupe do Lizdea, pa nastavljamo zajedno na smenu. Međutim, on se ubrzo počeo žaliti da ne može da vuče, tako da sam dalje vukao samo ja.

‎25.3. 1990, pobeda., Velika nagrada Siporeksa, Pula.

Uz brdski cilj Pazin sam ga izgurao i pustio da ga uzme, uz Pićan, Podpićan rekao sam mu da se uhvati za moju šticnu ispod sedišta i ja sam uz brdo vozio za dvojicu, rekao mi je da idemo 25km/h. Jedan stariji Italijan provukao je telo kroz prozor automobila, stisnuo pesnicu i rekao mi : -Ti junak, ti heroj! što ću uvek pamtiti. Skrenuli smo desno ka Labinu, a Lizde je rekao da ne može više, pa ni da se drži. Žao mi je bilo da ga ostavim, ali sam dalje ipak morao nastaviti sam.

Grupa mi je sve vreme bila oko minut iza, a ja sam pomagao drugu iako me je to kočilo, međutim postoji i nešto iznad rezultata. Sporije sam išao na spustu ka Raši, a na Barbanu grupa je bila oko 30 sek.

Polončić i Zanoškar su mi iz kola govorili da uzmem nešto jesti, ali kada, kada je grupa za petama, a ja sam sve vreme vozio kao da je u pitanju borba za život. U daljini sam nanišanio skretanje puta u levo, isijao sve što sam mogao i prednost je bila veća, tako još jednom i sve je bilo gotovo. Na cilju u Puli imao sam prednost oko 2 min. Oduševljenje, Polončić kaže, da sam toliko ‘moćnejši’ da skoro svaku trku mogu pobediti solo. POSTAO SAM SVESTAN izrazite superiornosti, da mogu voziti svoju pobedničku simfoniju bez obzira na ostale aktere, bilo 100 ili 200 km.

1990 Settimana ciclistica Bergamasca
Elitna svetska open trka, najbolji amateri i profesionalci sveta, kako napisa Armstrong. Amateri su imali tremu i strah od profija pred start što ilustruje zaboravljanje sprinterica i dijareja reprezentacije Austrije, koju je vodio bivši trener Save Hvasti.

6.april – Prva etapa Brusaporto, tj. prvo pa muško i osvojim 7.mesto a pobeđuje Dekker, treći Baldato. U borbi ne respektujem slavna svetska imena, nego u napad. Sustižu me 350m pre cilja, pa da se ne gužvam sprintam sam po levoj strani, a oni desnoj. Pogledajte samo ta slavna imena na sprintu: Saronni, E.Dekker, Baldato, Di Basco, Đ.Abduldžaparov (Abdoujaparov), Manzoni i drugi. Neki od straha od ovih imena a i drugih sprintaju u toalet, a ja ka cilju.

3.etapa Milano-Mendrizio. Bio sam u begu 5o km, sustigli su me pa sam bio 12. u sprintu grupe. Ovi naši samo skupljaju čahure iza, dok ja svaki dan napadam i ispaljujem rafale energije. Zahvaljujem simpatičnom šefu kuhinje Rodolfo Krotiju koji me ekstra hrani, nisu videli nikog ko toliko jede kao ja..

21. Settimana ciclistica Bergamasca 1990, 4. etapa Dalmine-Dalmine (G. Saronni i M. Rnjaković )

Sa čela grupe na tempo sam rasturio grupu,uz brdo Roncola, pa je sledio Barbeno, a držalo me je oko 15 takmičara: P.Ugrjumov, I.Ivanov, V.Pulnikov (svi Alfa Lum), V.Manjago, G.Saronni, D.Nikoleti itd. Ispred je solo bio R. Krojciger (stariji). Otpao sam nizbrdo zbog slabih kočnica i ostao sa Saronnijem, Ugrjumovim i Puljnikovim. Rusi nisu hteli menjati posle Barbena, na ravno, pre San Pelegrina, u sustizanju prve desetorice, pa sam ih otresao, dok me je u anšlusu držao Saronni (pobednik Đira, svetski prvak i čovek kome su svuda klicali i skandirali ime kuda je prolazio karavan. Takvo poštovanje nikad do tada nisam video, to je najdostojanstveniji čovek kog sam video na biciklu. Izgledao je mirno i zagonetno kao sfinga).

Menjao me je jako, ali sam ja forsirao još jače, posebno što smo prvu grupu sustigli u villa d Alme blizu restorana “Emiliano” gde je bila smeštena naša ekipa, a gde je osoblje na čelu sa Rodolfo Krotijem izašlo da nas pozdravi. Žutu majicu je izgubio, u rodnom mestu Đ.Martinelli. Kad smo sustigli prvu grupu odmah sam napao, ali je većina italijana koaliciono surađivala.

Pobedio je Krojciger solo, u taktiziranju Nikoleti se dokotrljao do drugog mesta, Saronni je bio 4. a ja 8. Kada ga je C. Bilić pitao u prisustvu masera Đan Franka Lalića kakav je ovaj moj vozač, Saronni je rekao ,,Forte kome una belva” u prevodu ,,JAK KAO ZVER”, a sutradan mi je poklonio nov dres Diana-animex sa autogramom. Po dolasku u hotel dočekali su me kao heroja, jer su videli kako Saronni grize u anšlusu iza mene, a ja sam govorio da su oni zaslužni jer me dobro hrane. U hotelu na večeri, pričam da je Nikoleti bio najslabiji u grupi ali da je bio srećnik, dok mi ostali odgovaraju da je to najbolji amater Italije. Čega sam ja najbolji, kad sam bolji od njega ?!

Drugovi iz ekipe se verovatno sećaju, da sam u nekim prilikama jeo 2 ovala rizo-đalo, a svi oni jedan, nakon obilnog ručka. Posebno sam bio ponosan što sam otresao Pulnikova, a naručito Ugrjumova (2. na Tur d Fransu 96. ili 97.). Skoro svaki dan sam bio u napadu.

U etapi u Treviglio-u sa Andersonom sam napao žutu majicu, nakon 60 km lova su nas sustigli. Sve je ovo bila samo uvertira. U Romano di Lombarda sve sam rasturio, izrežirao, i prokockao ostavši sa Bombinijem, gde su Italijani ponovo zbog mene izgubili žutu majicu, dok je profitirao Golovatenko (Alfa lum) koji će gen.pobediti trku.

Stao sam na piš-piš i potcenjivački gledao grupu, ponovo sam sam otišao na bočni vetar, stekao 2 min. kad mi Bilić iz auta kaže da me svi Italijani love i da su mi poručili da će da me uhvate, reci im da hoće ali za ku*ac ako im dozvolim. Tako je i bilo, stigli su iza mene a grupu su rasturili na više manjih grupa koje su ulazile komirane kao i naši. Baldatu sam na cilju pokazao podlakticu kao rezultat uspešnosti njihovog lova na mene i izgubljene ž.majice.

15.04.1990.Milano, pobeda Trofeo San Siro

Trofeo San Siro – KAD MIKOŠ RAZVALJUJE PROFIĆE
Nakon 9 dana teške etapne trke i prethodne najteže (paklene) etape Breša-Breša sa 10 brdskih ciljeva, koju je pobedio E. Bombini, vozimo kružnu etapu u Milanu (trofeo San Siro). Nakon 10 km lagane vožnje, napadnem i odem vozeći sledećih 70 km 47-48 km/h. Etapu direktno prenosi Evrosport što mnoge motiviše da borbenošću budu viđeni na tv. Helikopter leti iznad i upotpunjuje spektakl prenosa, ipak je ovo Milano. U delu staze gde se razmimoilazimo u suprotnom smeru i gde prolazim pored grupe koja me lovi, ja mašem levom rukom i pozdravljam ih da ih dodatno razbesnim i motivišem da voze još jače ako mogu ( pitajte Šmerca, Milenkovića).

Nemoćni su da smanje prednost, a komentator viče:,,Bravisimo Mikos,…ekselente pasista.” Sve možete videti na mom FB profilu među snimcima. Pobeđujem, u cilj ulazim kao osvetnik bez radovanja, ali podignutih ruku i čvrsto stisnutih pesnica. Bilić kaže da VOZIM I ULAZIM KAO MERKS u cilj. Ne znam da sam vozio i video superiornijeg vozača od sebe po ravnici i valovitom terenu. Nepoznato mi je da je neko sa prostora ex-Yu pobeđivao i ovako razvaljivao svetsku elitu, kako kažu Sportske novosti (u naslovu): ,,KAD MIKOŠ RAZVALJUJE PROFIĆE”, odnosno u tekstu -u otvorenom DVOBOJU kako su se izrazile talijanske novine rasturio profiće. Nitko od vozača nije mogao vjerovati da u karavani postoji jedan takav biciklistički fanatik”- T.Šaramo. U zapisima imam komentare mnogih da su to NEVEROVATNE pobede (na silu), a ja bih dodao uz NADAHNUĆE i zanos. Bliski znaju da sam čovek poetskog senzibiliteta i da često delam u zanosu bez kalkulacija, što je blisko zenu i borilačkom principu.

Da nije bilo pobede VN Siporeksa u Puli ne bi bilo ni pobede u Milanu ni 20.mesta generalno ove trke uz sve tehn. probleme koje mi je rešavao mehaničar Švedske ekipe (jer ga mi nismo imali) koja je bila sa nama u hotelu. Svi tadašnji biciklisti Jugoslavije na toj trci su bili apsolutno inferiorni, dok sam ja skoro svaku etapu napadao 1. 2. 7. 8. 12. to je svakako, indukovalo zavist svih koja će kulminirati da po svaku cenu ja ne pobedim trku Kroz Jugoslaviju. Komentar za ovo nije potreban, ali moram napisati kad sam pročitao ovo… doživljaj je bio to sa Saronijem tu nema šta… Pjotr Ugrjumov – World Champion 1981 Prag. Svaka čast Mikoš”.-V.Mandarić

12.5.1990. Ljubljana, pobjeda etape Grado-Ljubljana na utrci Alpe-Adria (na slici sa Mojcom i Vesnom Nered; neki od onih koji su se radovali mojoj pobedi. )

Prethodnu etapu, od Monfalkonea do Grada sam razbio grupu i rusku(kazahstansku) reprezentaciju sa žutom majicom Ševčenkom sačekao i odvukao nezahvalnog Pintarića koji je time profitirao ugrozivši lidera. Sutradan sam na insistiranje mojih navijača iz karavana vozila, obećao pred svima da ću pobediti u Ljubljani, a novinaru Sportskih Novosti B.Vekiću da to upiše u beležnicu, jer će to biti teže kad me okruže navijači na cilju. Ne štedeći energiju uz brdo Col sam poslednji km za sedište izvukao Z.Ilića da ne ostane iza grupe. KOLESARSKI LIFT spet dela; bilo je to treći put izvlačenje za sic (rame) na trci. Prvi put a Matića, drugi puta Lizdea i treći put Z.Ilića i svaki puta zmaga. Čist nevrjetno. Vreme čuda.

15km pre cilja otišao sam, držali su me I. Patenko sprinter i sv.prvak 100 km ekipno -Japan 90. i Bertoncelj (Sava). Grupa je bila oko 300m iza i bilo je veoma brzo i neizvesno, pa su ova dvojica samo formalno prolazila kroz smenu, dok sam ja vukao. Oni su se štedeli čuvajući se za sprint ako nas grupa sustigne. Ni pošteda ih nije spasila, niti im pomogla, ubedljivo sam pobedio. Na cilju, ludnica i oduševljenje mojih simpatizera, koji su znali da sve što uradim to je bez ičije pomoći ili podrške kluba. Bilo je i zavisti od klubskih suvozača uz formalno čestitanje i kiseo osmeh. Bila je to prva od 9 pobeda u nizu. Vekić je napisao da sam pokazao ranjivost ruskih vozača i da ih je moguće pobediti.

9 startova za redom i 9 pobeda u nizu, počev od 12.05.1990. Grado-Ljubljana (A.Adria).
‎1. Grado-Ljubljana (A.A.), 2. oko Pohorja, 3 4, 5., 6, 7, sve etape i samu trku,, Kroz Srbiju”, 8. i 9., prve 2 etape na trci,, Kroz Jugoslaviju”.

Svi zajedno i Srbi i Slovenci protiv mene, pod komandom selektora Bilića, + ekipa WD koja je formirana da specijalno radi protiv mene, da pobedi njihov lider. Sve velika boranija, bez svetskih rezultata (izuzimajući jednog koji je pobedio Gran-premio liberacioni, ali to je, ipak amaterska trka). Tadašnjim profijima, koje sam ja više puta razbijao i pomrsio račune (na Settimana Bergamasca Italijani su zbog mene 2x izgubili majicu, 90. u Romano di Lombarda i 91. u Trevilju), oni su služili kao statisti. U R.Lombarda sam bio napred, i stajao da olakšam m. bešiku gledajući podcenjivački grupu, zatim bi ponovo izleteo iz grupe i otišao da bi me videli tek na cilju.

1991. godine - Trka ,,Kroz Srbiju” u Titovom Užicu

Pobediću sve četiri etape ove međunarodne trke,što je verovatno jedinstven slučaj u svetu, a komentator će reći:,,Dogodilo se nešto za istoriju”. U svim etapama ću kao ž.majica rasturiti grupu i otići napred, kao što je pisao B.Vasić:,,POBIJA ZAKONE BICIKLISTIČKOG SPORTA“. Znači 4:o za mene protiv ostalih. U 3.etapi ću napasti i otići pred mojom rodnom Požegom. Trener rivalske Krke iskusni P.Jelen će biti tako impresioniran mojom vožnjom da će po povratku u klub čitavo prepodne pričati o mojim potezima i pobedama. Rekao je da TAKVU FORMU NIKADA NIJE VIDEO, svedok je S.Glivar. Nosio sam sve majice samo ću zelenu poslednjoj etapi prepustiti klupskom suvozaču.

Pobeda 17.06.1990., 1.etapa Beograd-Vukovar, trka kroz Jugoslaviju.

Jedna od antologijskih i čudesnih pobeda, za 25 km sam sustigao i razbio 1.grupu sa preko 4min. prednosti, pri čemu me je držao i delimično menjao svetski šampion i vice-šampion 4km pista V.Baturo. Sve je bilo kao u nadahnuću i transu, skoro nestvarno, ČUDO NA JAVI. Grupa stiže na cilj sa zaostatkom od 4min. začuđeni su ne veruju da sam pobedio, prevazišao sam njihovu imaginaciju. Komentator tu vožnju naziva ,,SULUDIM sprintom”

‎18.6.1990.,2. etapa Vukovar-Koprivnica (208 km) Mikele Teat; M.Rnjaković; Michele Bedini —kad ž.majica napada i zmaguje

9. pobeda u nizu. Žuta majica otresa grupu s čela. Drugi dan centralni sportski događaj u jugoslovenskoj štampi, jedan čovek sam protiv čitavog biciklističkog karavana, selektora i zakulisnih mešetarenja. K.Stančev će reći : ,,Da imam 4 Mikija uvek bih imao 4 svetska prvaka” (mislio je za 100km ekipno, kao i da vozača sa takvim sposobnostima nije video poslednjih 20 god.

‎21.6.1990.Trka kroz Jugoslaviju, etapa 5. Novo Mesto-Ljubljana, 155km, prosek 44,778km/h.

1990 – Trka kroz Jugoslaviju
21.6.1990.Trka kroz Jugoslaviju 5. etapa Novo Mesto-Ljubljana, 155km, prosek 44,778km/h.
Suprotno dogovoru o čuvanju moje žute majice, koaliciono su mi je oteli na Rogli. Samo mi je pomogao Lizde uz uspon, verovatno se setio moje bratske pomoći, kada se držao za moj sic na Siporeksu dok nas je grupa lovila. Pre uspona na ravno je pomogao mi M.Hvastja jer je vukao.

Odmorio sam etapu Zreče-N. Mesto. U poljoprivrednoj školi smo spavali. Dolazi mi u sobu šef italijanske ekipe Ezio Picoli i moli me i ubeđuje da mu prodam etapu. Kaže da sam ja gazda trke. Dogovor za 1 000 maraka, kada ću napasti, neznam možda od starta nek me drže dvojica njegovih. Meni je interes bilo vreme ispred ostalih, a da mi ponekad neko da smenu. Toga dana pada kiša i ja napadnem malo posle starta. Drže me dva Italijana i dva iz ekipe WD (N.Mesto J.Božić i M.Eržen), koja je formirana da radi protiv mene, kao najveće opasnosti njihovom lideru. Neizvesno, preko 10 km grupa lovi malo iza, vozimo kroz neku šumu, hoće, neće. U Krškom je bilo već 2 minute, ja vučem sam. Kilometrima poneka italijanska smena tek da predahnem, moram ih sačuvati da odsprintaju etapu, jer Dolenjci samo drže. Pitajte ih kako je bilo brzo i teško, sigurno se urezalo u sećanje. Selektor Bilić naređuje da Slovenci i Srbi na čelu (dvadesetak) rasture grupu, da bi brže išla manja grupa, izgubiće ž.majicu. Do otkaza, na sve ili ništa. Ponovo sam im bacio rukavicu u lice.

BIO JE TO NAŠ OBRAČUNU (ulog trka) kod njihove kuće. SAM PROTIV SVIH. Oni melju, iza na 20 km do cilja u Ljubljani prednost oko 1 m.30 sek. Šalju mi poruku po motoristi, da će me uhvatiti, a ja mu odgovaram da im prenese da hoće ali za ku*ac, ako im dozvolim. Isijao sam i očuvao ISTU prednost do cilja. Bilo je kao što sam i rekao, nisu nas uhvatili.

Na cilju sam izrežirao potrebno, oni na 250m na čelu i kreću da sprintaju, a dovoljno svež Italijan ih lako prođe pred ciljem. Ja ulazim u cilj uzdignutih ruku, kao da sam pobedio. Prednost samo za 3.mesto. Pikoli presrećan, ljubi me, a njegov maser Mimi (Ticijano) kaže da ovakvu moju brzu vožnju nije nikada video u karijeri, a rekao je da je bio maser Karere na Tur d Fransu (trebao bi ga znati Čerin). Vodio me na razgovor sa lažljivim Marinom Basom u Vićencu(Jolly camponibili) koji je bio svetski prvak, kada je odsprintao Merckxa. Pikoli je uvek cenio naš sporazum, bio je zahvalan.

‎27.6.1990. Sportske novosti, Zagreb- komentar nakon završetka (unapred izrežirane ) ‘Trke kroz Jugoslaviju’.

V.Divac je napisao:
,,S PRIKAZOM MOĆI KAKVA NIJE VIĐENA na drumovima Jugoslavije”. Slično virtuozu na muzičkom instrumentu želeo sam biciklom da izrazim nadahnuće i zanos, teško odsvirljivo i ponovljivo. Pogledajte zlobu matičnog kluba. T. Šaramo iz Zagreba i publika su uživali na zagrebačkoj pisti u finalu 4km ekipno. Na 2 km izjednačeni (neizvesno), a zatim ja na čelu vučem krug i pol (600m), a ostali 200m. Nokaut… ubedljiva prednost Roga, a u poslednjem krugu vučem i otpozdravljam publici sa čela kao suveren (što nas usporava), dok rivalski klub forsira pokušavajući to da iskoristi. Šef Zanoškar se nervira strahuje izgubićemo. Uzaludne nade rivala, pobeđujemo… gol kroz noge. Publika bučno otpozdravlja, ludnica na cilju. Zvone ljutito čestita, govori da mu to više ne radim. Zlatna žetva, še 4 titule šampiona države: 4km i hronometar (individualno i ekipno).

Pobeđujem najbržu etapnu međ.trku ,,Kroz Vojvodinu” opet razbivši sa prosekom od 44 km/h. 23.9. pobeđujem po TREĆI put u Zaprešiću ,,Memorijal V.Horvatića”. Međutim to se u Rogu ne ceni( 25 pobeda u sezoni) kao i titula prvaka Slovenije.Imam skoro istu platu kao i ostali, dosta komunjarizma. Postavio sam uslove,posle 30 dana kao nisu se još sastali direktori,vraćam se u Čukarički.

1991.godina
Naš sledeći obračun (svi oni protiv mene, po dve ekipe Roga,Krke,Save,Celja (50:1) usledio je nakon par meseci, nakon odlaska iz Roga (mojim izborom), na otvaranju sezone u Poreču 1991. Preko 100 km sam tukao na čelu velike grupe,tako da izgube volju da se bave ovim sportom, dok ih nisam pokidao i otresao, sustigao prvu grupu a zatim i njih.

VELIKA POBEDA kako niko nikada nije pobedio. Bio je to njihov novi nokaut obrisali su pod. DEKLASIRAO SAM ČITAVU BICIKLISTIČKU SLOVENIJU. Moja fotografija je na naslovnoj strani ljubljanskog dela. Bivši šef Zanoškar mi je morao predati pobednički pehar. Bio sam opet jači od svih njih zajedno… JA SAM NAJVEĆI svih vremena.

Na slici sam sa g. Herbert Mauherom, koji nas je ugostio kao jedan od organizatora ove trke. 1.4.1991. Rund um Schönaich 17×9 km=153 km; – utrka za Bundes ligu, odnosno LBS-kup

300 vozača na startu .Vozile su i strane ekipe, kao na primer A ekipa Švajcarske i td.. Zbog šefa (Popova) zakasnim na start 2.5 min. Lovio sam grupu 30 km. Dok sam sve to isprolazio i malo predahnuo, saznam da ima grupa ispred. Pitam naše rukovodstvo, pored koga prolazim, da mi kažu koji su brojevi napred, obzirom da sam imao zapisane brojeve najboljih. Kako to nisu bili sposobni, rasturim i odem napred. Sa tom grupicom nekoliko krugova na smenu i otresem ih na usponu od 700m (kraj je na 13%) pred ciljem. U toj grupi je bio i Hejnrich Trumhelera. Taj Trumheler je te godine otresao Tonkova i još dva Rusa u brdskoj etapi i pobedio, ‘Oko Slovačke’ !!! Na open prvenstvu Nemačke 1991 ili 92 god. je bio drugi.

PLASMAN: 1.Rnjaković 3h 37:00 2.Otokar Fiala (Bonn) plus 10 sek 3.Heinrich Trumheler ( LG Stuttgart) plus 26 sek. 4.Urs Graf (Schweiz) 1:35 5.Ralph Gartman (Schweiz) 1:40. Video snimak ove trke se može pogledati na f.b profilu među snimcima. Ich bin über den rest

Poznate su legende, kada Mikoš kasni, onda krene stigne grupu, razbije je i na kraju dođe prvi. Čovek je bio pravi terorista u karavanu! I sećam se posle trka, uvek sutra trčim na kiosk da čitam kako je prošla etapa u Žurnalu i Sportu (Zixo Zixozixo).

Bergamo Italija (1991)
April 1991 hotel ‘La speranca’ kod Gaverina terme (Bergamo). Završen ručak, a za stolom sedimo samo Bilić i ja. Oseća se atmosfera pred raspad države, pa verovatno to daje sigurnost nekim slovenačkim takmičarima, da ignorišu selektora. Vidim to mu pogađa autoritet, pa se otvara i govori mi: ‘Rnja, neće meni niko više govoriti ko treba da pobedi trku, pobediće najbolji…’

Verovatno ga je i vino malo otvorilo, razmišljam i govorim samom sebi: ‘kasno, kasno ti proradi savest Cvitko. Zemlja je u rasulu, nećemo više možda ni voziti’. Mešetari su unapred određivali pobednika (kao na primer Kroz Jugoslaviju). U Trevigliu (fabr.Bianchi) kontrirao sam na prolaznom cilju, a zakačili se Bortolami, Bordonali, Reiss (sve profi). Ovaj treči ugrožava lidera M.Picolija. Skoro svi Italijani (profi i amateri) izađu na čelo da nas love i spašavaju ž.majicu. 80 km velika grupa vozi jedan po jedan, žestok tempo i veoma dug (iskustvo nepoznato amaterima). Kiša je počela da pada, oko 6o tak iz grupe puca, otpada, smrzava se i odustaje… masakr, čistilište i Golgota. Armstrong drži u zavetrini i kad su Italijani pukli,na 20 km do cilja kontrira i zadaje im završni udarac. Svi napori grupe su uzaludni žuta majica je izgubljena usred Italije. Tragedija, Italija je na kolenima.

Kao da sada neki novi Spartakus trese, ali biciklističku Italiju, kao da se istorija ponavlja, ali Italija je sada izgubljena. Najbolje me menjao u karijeri u ovoj etapi Bordonali. Bortolami se kao sprinter ipak štedeo, a posebno jer mu ekipa Colnago Lampre nijednu etapu nije pobedila. U autu ga pratio, sada šef Saronni. Znao sam da ima imperativ pobede. Na nadvožnjaku oko 1 km do cilja napadne nesprinter Bordonali i ode 100 m, šta raditi borba nerava… mora se brzo doneti odluka. Povukao sam, kada sam ga sustigao, kontrirao je Bortolami. Izvukao sam sve od sebe, on je prvi za bicikl, ja drugi, a Reiss treći. Znači, mogao sam sprintati i čekati da Bortolami povuče i spoji. Šef ekipe ZG mobili stari Zanata mi je rekao pre starta, SAMO POBEDA i imaš ugovor i odmah smo na Điru za 15 dana. ŠTETA. Možda je imalo uticaja, što sam vodio moj lični rat protiv Italijana. I prethodne godine sam im skinuo majicu. V.Belli je na cilju rekao za mene: ‘Rambo grande bandit…’ Svi su me gledali sa STRAHOPOŠTOVANJEM, kao u čudo. Rekoh Zanati ima još etapa.

Zakjučak, ovom etapom sam nesvesno trasirao put Armstrongu, jer mu je ovo bila prva velika svetska pobeda. Kasnije je par puta pitao mlađeg Čubrića za mene. Sutradan posle etape kišica, vratim se kao i obično 30 km sam biciklom do hotela. Našima duša u nosu… kakav bicikl, da mi prave društvo. U šugavom hotelu ne radi grejanje, po prvi put na utrci dobijem pov.temperaturu. Sutradan pad, sa Armstrongom eskiviram ali ostali iza auta pa u grupu, a ja lovim 10-20 km sam, pa sledi uspon, ostanem sa pozadinom. Šta me snađe? Sutradan još viša temperatura, ne startujem. Propast plana za Điro.

Posle sankcija Jugoslaviji ja ću gledat kao iz podruma na svetsku pozornicu kako slabiij od mene briljiraju. Hormonska prljavština mi je poništila prirodnu superiornost nakon 1991, inače napobeđivao bih se trka za svetski kup. Umesto mene Bortolami generalno 1994, etape Tur, a borio se za dah iza 91 u Treviglio (Bianchi), iako me je odsprintao. Uslov je bio radi što i ostali. Divan sport je biciklizam, ali ja sam živio u pogrešnoj zemlji. To iskustvo imamo mi, osećaj poleta, sve nam je blizu.

juna1991.g.suvereno po 3 put pobeđujem međ.trku ,,Kroz Srbiju”. Pobeđujem i etapnu međ. trku,, Sofija-Varna” (kao treći stranac u istorij,što je ravno čudu, jer se tamo mora biti brži i od njihovih automobila između ostalog).

30.8.1991.Kranj — kao šampion države obaram ubedljivo. državni rekord na 4 km. 4 god. sam nepobediv, raspada se država, CAR ostaje bez carstva, tj. piste. Da se pamti i prepričava.

Naj-sprinter D.Hondo; vod.generalno M.Rnjaković; naj.brdski T.Križnar ,,Tour d Hongrie” ’94

Trka oko Mađarske 1994
Trka oko Mađarske, nekoliko etapa sam vodeći u gen. plasmanu, dok mi nije ukradena pobeda na ,,hronometru” na kom je cirkulisao saobraća!?. Puštao sam brzinu olimpijskim i svetskim prvacima iz Nemačke. U odbrani ovde crvene majice (a ne žute) pomagao mi je pored domaće reprezentacije i zagrebački sprinter Ćurić Dražen zvani Ćurka.

Ključno je što su mi značajno smanjili prednost na “hronometru” u Tokaju vozeći iza kamiona, prvenstveno austrijanac W.Kocman- jedan levi vozač. Mađari još u onom socijalističkom izdanju, pa nisam imao šta da jedem, jer nije bilo hotela, a danima me žestoko napadaju. Kad kod Miškolca ulete Lada na čelo grupe i zamalo da nas pobije… jeb*m ti ovu trku. Ako tamo vozite, prvo gledajte da sačuvate živu glavu ovo shvatite najozbiljnije. Organizacionim svinjarijama ukradena mi je pobeda ove trke, kao i kad sam trebao pobediti ponovo istu trku oko 2000.g. kad je zbog izletanja automobila u grupu u Miškolcu, teško povređen M.Nikićijević, pa je etapa prekinuta (ja sam već bio otresao grupu i pobeda je bila na dohvat ruke). DVE POBEDE ove trke su mi ukradene, ako je i od Mađara previše je.

‎5.6.1994 g. pobeda etape ,,N.Pazar – Kopaonik”na trci ,,Kroz Srbiju”

štampa piše, ‘CAR RAVNICA POSTAO CAR BRDA’ ili CAR KOPAONIKA. Sport piše: ‘ON JE ŠAMPION KAKVOG OVA ZEMLJA NIJE IMALA’.

Nekoliko brdskih vozača je bilo u prvoj grupi, primorao sam ih da vuku skokovima. Na sprintu, pred ciljem je 12% strmo brdo. Kod hotela ‘Putnik’ sam uspeo da ih otresem na 53-19. Drugi i treči su bili braća Borodulin. U prvoj etapi u Valjevu sam bio drugi, kada sam posle Šabca po kupserima OTRESAO glavnu grupu DRŽEĆI RUKE NA LEĐIMA. U grupi su bili Sivakov i najbolji Rusi itd. To su gledali s nevericom mnogi, pored mene je bio Brkić Vlada (pobednik po ulicah Kranja). Uradio sam to na poklič Aca Fejsa (Čačak): ‘hajde ono Miki kao na treningu’. U sledećoj etapi V.-Zl. dobio sam gumi defekt na spustu ka Bukov. i zbog razvučenosti grupe čekao zamenu 2min. Sa zaostatkom preko 3 min. sam glavnu grupu lovio 50 km, da kroz rodnu Požegu ne prođem poslednji. To sam uspeo, ali uskoro je krenuo ciljni uspon.

Zbog tog defekta sam izgubio sve šanse za pobedu, a ova pobeda na Kopaoniku je bila uteha. Po podne je pao sneg, startovali smo iz podnožja Brus-Prokuplje. U ovoj etapi sam bio 4. samo zbog bojazni da ne padnem. Kahlina i Čolig ne bi imali ovaj problem. Slično na Settim. Bergamasci na 100 m do cilja otvori mi se prostor da prođem po strani tik uz ogradu, ali šta ako oni ispred skrenu ka ogradi, a posebno su opasni oni nogari ograde. Klasični sprinteri reaguju instiktivno i obično nemaju dilemu.

Trka Kroz Srbiju 1996
‎25.6.1996 godine solo-pobeda treće etape ‘Jagodina-Kopaonik’ na trci ,,Kroz Srbiju. Druga pobeda Kopaonika (prva 1994g.). List ‘Sport’ piše: MIKOŠ I GORSKI CAR. Najavljeni dolazak olimpijskih selekcija me je posebno motivisao, kao i njihove najave, tako da sam bio izuzetno spreman. Na treningu 53-19 na 12% oko 400m da pokidam grupu što je ekipa gledala. Dozvoljavao sam sebi takav luksuz da preko 60 km soliram na kontra vetar u prvoj etapi. Lovile me ekipe Nemačke, Vogica, Rusija… da bi me uz veliki napor sustigli. Kazna je stigla našom pobedom Brkovića na sprintu. To je bilo moje produvavanje motora kao priprema za Kopaonik. Sutrašnju etapu sam predahnuo i malo režirao da Jovančević odsprinta nemačke pistaše jer smo im duvali za vrat na 20 sek. Od starta je grupa poletela, bio sam nazad, što me je razžestilo. Grupa rastegnuta jedan po jedan, prolazim je sa 5 km brže uz osećaj superiornosti. Prelećemo nekoliko pružnih prelaza digla se prašina ne zna se ni ko pije ni ko plaća i razmišljam kazniću vas odmah kad ste baš raspoloženi.

Pobeda treće etape ‘Jagodina-Kopaonik’ na trci ,Kroz Srbiju 1996

Dvoboje ne odbijam, zahvalan sam vam jer ste mi pripremu da vas razbijem, već učinili. Grupa potpuno rastegnuta desetak km, puls im je preko 170. Grunuo sam, zakačilo se njih 10-15… vukao sam desetak km ne okrećući se, jer sam znao da pravim prelom trke. Znam, već dvadesetak km se ide maksimalno, a to je oko plafona za amatere. Jedva čekaju da grupa sa 55 spusti na 40 km/h. Tako je i bilo, prednost je već bila nepun minut. Vukao sam kao svi ostali zajedno, jer sada se zida prednost, dok se ne sazna ko je sve napred.

Put je ka Brusu bio krivudav, uzbrdo idealan za beg. Uz Kopaonik na najstrmijem delu od 12% sam pokidao sve na 53-19 kao na treningu. Solo vožnjom sam za 15 km do cilja povećao prednost na 1m i 33 s. ispred Borodulina (Belor.), kao i pre 2 god. Štampa je oduševljena. Sport piše ‘visoko podignutih ruku NAŠ NAJBOLJI VOZAČ SVIH VREMENA’ zaparaće nebo na b.c 1.kategorije. Vidi se da u zelenoj majici pobeđujem, kojoj pridodajem žutu i plavu (brdske ciljeve). Sutradan ću na brdskom cilju pobediti ispred D.Menčova, a biću potpuno sam sa 20 stranaca u 1.grupi i to rešiti. 

Trka kroz Srbiju 1996.g. etapa J.Banja-Rožaje-Peć, brdski cilj Kula.

Prethodni dan sam pobedio Jagodina-Kopaonik, solo sa preko 2min i to po 2x Kopaonik kao jedini takmičar do sada. Bio sam vlasnik 4 majice: žute, plave, zelene, bele, a na poslednjem prolaznom cilju sam izgubio zelenu majicu (zatvorili me moji u Gnjilanu) od prof. Ousova. Pokušao sam da se ugledam na Merckxa. Na prethodnom brdskom cilju držao me je samo D. Menčov (nekoliko puta oko 5. mesta na Tur d Frans-u, i pobednik trke oko Španije). Pre brdskog cilja Kula, na 5 km do cilja, sam dobio g.defekt. Nečujno sam otišao na začelje, mehaničaru. Karanović je izvršio zamenu i kao što vidite na fotografiji. Uz brdo mi je jedini pomogao dobri Ljujić B. održavajući tempo, obzirom da sam na prethodnom brdskom cilju bio sam sa 20 stranaca.

Posle ovog brdskog cilja neustrašivo sam forsirao na čelu grupe, nizbrdo po serpentinama bez straha od pada i gubitka majice. Ljujić je rekao da su svi morali sprintati od krivine do krivine i da je od intenziteta jetra bolela, ni automobili nas nisu mogli pratiti, pa su se automobili spustili oko 2min iza grupe.

Lipanj 1997, press konferencija u hotelu Grand, trka kroz Srbiju,

Utrka kroz Srbiju, hronometar K.Mitrovica-Priština, pobeda sa preko minut. Drugog dana pred trku u Slovačkoj (Žilina), ukradene mi sprinterice, što se odrazilo na moje vožnje posebno u prve 2 etape.

Te godine mi je na profi trci, pre ,,Circuit dela Sartr” dobar slovenački profi u poverenju rekao da je tu sve na arsenalu hormona i da se ne zanosim da mogu nešto da uradim na čisto. Vozili T.Rominger,M.Mauri,M.Fondrist,N.Jalaber itd. Obzirom da je šef samo kupio mojih 189 uci poena(zbog rejtinga ekipe),nije ga ni interesovalo da vozim, a Điro mi je izmakao zbog nekog levaka Mekenzija a i zbog mog nepotrebnog dijaloga za vreme trke s M.Sciandrijem.

48.MEĐUNARODNA BICIKLISTIČKA TRKA ‘KROZ JUGOSLAVIJU’
Završnica i kraj biciklističke trke, zadnja osma etapa. Okupio se veliki broj gledalaca u samom centru POODGORICE/CRNA GORA. Konačan odmor biciklista u gro planu je biciklista sa brojem 6O M.Rnjaković sa vozačima iz češke ekipe ‘HUSQVARNA’‚ biciklistima iz Belorusije,Moldavije na pločniku ispred, tadašnje ROBNE KUĆE BEOGRAD, lepog i prijatnog poslepodneva, već dalele 14.O9.1996.godine, uz aplauze,ovacije, pred više od 6OO gledalaca. Slika za ‘SVA VREMENA’ i države JUGOSLAVIJE, koje više na žalost nema…

Tako završava svoj monolog Mikoš Rnjaković u ovom drugom nastavku njegove biciklističke biografije. Nalazite zanimljivim čitanje ovih avantura i dogodovština Mikoša Rnjakovića? Ovo je bio tek drugi od tri nastavka. U sljedečim nastavcima opisat ću njegove biciklističke avanture kroz 2000-te godine, sve do završetka Mikoševe karijere u svibnju 2008 godine.

Nastavlja se…

Serbus i najte kaj zameriti!

Follow Zdenko’s Corner on Facebook !

 

 

Share



Tags:



Imate komentar?
Ako imate svoj komentar ili svoje mišljenje koje želite podijeliti, pošaljite mi email ili ispunite dolje predviđena polja za vaš komentar. Svi komentari će biti prethodno pregledani, ispravljeni da budu korektni, pa će tek onda biti objavljeni.

Pošaljite svoje vlastite opise putovanja sa ili bez bicikla, izvještaj sa neke utrke ili možda članak iz povijesti Zagreba ili biciklizma u Hrvatskoj. Na ovim stranicama već imam više od 400 priča i biti će mi drago objaviti sve vaše priče, koje zadovoljavaju kriterije, po pitanju tema na ovome blogu. Pretraživanje ovih stranica omogučeno je na vrhu glavne stranice bloga sa desne strane. Isto tako na vrhu svake stranice nalazi se opcija za prevođenje ovih stranica na druge jezike.

Pošaljite svoje komentare na email adresu: zdenko@zkahlina.ca

11 komentara to “Rnjaković kralj ravnice!”

  1. Comment by Trle Hajrudin:

    ISKRENO RECENO OVDJE SE SAMO MOZE KOMENTIRATI DA JE TRAGEDIJA ZA NASEG MIKIJA STO JE RODJEN NA BALKANU. U POJEDINIM TRKAMA NIJE IMAO ADEKVATNU PODRSKU OD LJUDI, KOJI SU MORALI DA GLEDAJU NJEGOV INTERES, A NE NEKI SVOJ LICNI. PO MENI ONI SU TO GLEDALI IZ NEKOG SVOG UGLA I LICNOG INTERESA, KOJI JE SKODIO I NJIMA SAMIMA, A POGOTOVO LEGENDI I VITEZU… NASEM MIKIJU!

  2. Comment by Suzanne:

    saludos, tu sitio se ve muy buena, no se que numero de visitantes tienes, pero quiero invitarte a que pruebes el programa que yo implemento para optimizar mis sitios web, en pocos dias, estaras en la primera pagina de google, para cualquier palabra clave, yo particularmente lo he implementado durante mucho tiempo y los resultados han sido satisfactorios…

  3. Comment by Zoran Ilić:

    U generaciji srpskih biciklista rođenih šezdesetih godina, kojoj sam s ponosom ističem pripadao, koju su predvodili sjajni sprinter Radiša Čubrić, snažni i lucidni Radomir Pavlović, veliki borci Aleksandar Milenković i Mićo Brković, ne samo čelnu već na neki način i posebnu poziciju zauzima Mikoš Rnjaković. Ono što ga je izdvajalo od drugih je naročit pristup i shvatanje sporta, po čemu je u profesionalnom smislu prednjačio i bio ravan velikim imenima svetskog biciklizma.
    Mikoš nije bio omiljen među vozačima, pa čak i trenerima, verovatno zbog troga što je izraženu, prirodnu individualnost često iskazivao i prenaglašavao neprimerenim verbalnim istupima, čime je doprineo da ponekad bude i sam sebi protivnik, umanjujući superiornost koju mu je donosila izuzetna fizička, a posebno velika mentalna snaga. Uprkos tome, smatram da je u takmičarskom smislu, na stazi, bio vrlo korektan vozač.
    Odlično pamtim njegove vožnje drumovima velike stare Jugoslavije, kao i zemlje biciklizma Italije. Neke od njih se sigurno mogu svrstati u antologijske. Tu pre svega mislim na briljantne pobede na trkama „Kroz Srbiju“, kada je 1990. godine pobedio u svim etapama, kada je iste godine na trci „Kroz Jugoslaviju“ u završnici etape od Beograda do Vukovara potpuno sam dostigao i prestigao odbegle rivale koji su imali ogromnu prednost, kada je sledećeg dana u etapi dužoj od 200 km ponovo pobedio. Nisam bio svedok njegovih najvećih uspeha na čuvenoj trci „Settimana Bergamasca“, ali jesam na „Trofeo Papa Cervi“ kada je u strašnoj konkurenciji sa vodećim sovjetskim i italijanskim biciklistima završio uz pobednika Abdudžaparova, najboljeg svetskog sprintera. Trebalo bi puno prostora za nabrajanje njegovih uspeha, ali to je već posao za sportske hroničare.
    Posebno, i sa pomešanim osećanjima, pamtim i jedan detalj sa trke Alpe-Adria 1990. godine i završne etape od italijanskog mesta Grado do slovenačke prestonice Ljubljane. U najavi etape Mikoš je rekao da će da pobedi. U središnici etape, na stotom kilometru i kraju uspona na brdski cilj Razdrto, Mikoš je prolazeći me video da sam u velikoj krizi. Doviknuo mi je da se uhvatim za njegovo sedište. Iznenađen, to sam i uradio ne razmišljajući tada da činim nesportski potez. Mikoš me je bukvalno vukao. Prešli smo uspon, a nepunih dva sata kasnije, na cilju u Ljubljani, stisnuo sam mu ruku i čestitao na pobedi. Neverovatno. Ali, upravo to je bio Mikoš.

  4. Comment by Zdenko Kahlina:

    Zorane, hvala za komentar… prekrasan komentar… kad bi barem i ostali koji navrate ovde i procitaju ove blogove, ostavili takve kontsruktivne komentare. Lijepi pozdrav… Zdenko.

  5. Comment by Zoran Ilić:

    Hvala Zdenko, sve pohvale za Vaš veliki trud.
    Srdačan pozdrav, Zoran.

  6. Comment by Zixo Duh :):

    Zdenko hvala ti puno na predivnoj priči! Puno novog sam saznao za Mikija, a biciklizam pratim tek od sredine 90-tih. Ako se kojim slučajem prisetiš još nekih detalja, dopuni tekst. Neverovatno dobro si ovo odradio hronološki.. Da će Bog da sve to stavimo u korice, ako već Mikoš možda neće da piše autobiografiju, eto možemo mi nešto i ovako. Mada bih ja voleo autobiografiju prvi deo knjige, a drugi deo neka drugi pričaju o Mikošu… to bi bio bestseler!

    Zorane Miliću, hvala i tebi na predibnom komentaru, kao Mikoševom drugu sa druma! Hvatanje za šticnu sedišta i posle pobeda – da li to itko može? Sigurno ne! Jedan je Mikoš Rnjaković.

    Hvala Zdenko još jednom na predivnoj hronološkoj priči o junaku-vitezu!!!

  7. Comment by suki:

    Ja sam Mikiju napisao sta sam imao, ali evo koristim priliku i da dodam neke detalje sa trke Bergamasca, koja je definitivno bila “njegova” u svakom pogledu, jer je stalno bio akter begova, “preloma” trke i odlicnih voznji, koje nekad nisu rezultirale i odgovarajucim plasmanom.
    Secam se da je na Ronkoli vozio nekoliko zuba tezi prenos i pred vrh rastegao grupu koja se “pokidala”, a on na kraju zauzeo plasman medju prvih 10 takmicara, iako je nizbrdo zaostao i kasnije stigao sve osim Krojcigera, koji je bio sam u begu i pobedio etapu.
    “Mucio” je rivale svojim poznatim tempom, koje je malo ko uspevao da prati, narucito ako ga je malo podcenio i nije se odmah nasao u “anslusu” – nekoliko takvih promena je malo ko mogao da prati.
    Zanimljiv je i detalj sa teske etape po kisi, kada mu pucaju obe sajle na kocnicama i on vozi izmedu dve grupe, gde Tonkov juri u zutoj majici begunce (prati ga 15 takmicara gde smo Brkovic i ja) i pola kruga nemozemo da ga stignemo, iako ga vidimo ispred nas – a Trka se tu lomi!
    Takav je bio Mikos sa devizom “da bude sto biti nemoze”, pravio je cudne stvari, mada nije uvek uspevao u svojim zamislima, ali on je Primer vozaca koji se tesko predaje!

    Takode na trci Kroz Vojvodinu 99′ stigao je mene i Rusa, koji smo bili u begu od starta. Imali smo 6 min prednosti i kada je grupa prisla na 2 min, na 25km do cilja, Miki se sam odvojio, stigao nas i vukao, iako su nam bili na 20 sek na 13km do cila. Pobedio je etapu, a prednost na cilju u Zrenjaninu je bila oko 2 min. Demonstracija snage je uspela, ali je zato fokusiran za trke Kroz YU i Srbiju od strane svih bivsih Ruskih republika koje su vozile!
    Ostale detalje ima Mikos…

  8. Comment by Valentina:

    Sve pohvale za mog dragog kolegu sa Medicinskog fakulteta! Mogu samo da dodam da je izvrstan i pravi prijatelj,uvek dobre volje!

  9. Comment by Nikola:

    Veliki pozdrav za legendu drumova, naseg Mikija! Kao sto je Suki spomenuo u prethodnom komentaru, reci koje opisujuju Mikosev stil voznje, i odnosa prema radu i sportu generalno, su “Da bude sto biti ne moze!”. Takodje, pozdrav i hvala za autora, gospodina Zdenka, koji se trudi da odrzi biciklisticke podvige u secanju i na taj nacin okupi prijatelje biciklizma iz celog sveta!
    Nikola Milanovic, Njujork, SAD.

  10. Comment by Nick:

    Having read this I believed it was really informative. This Mikos cyclist was one special ‘game’! I appreciate you spending some time and energy to put this information together. I once again find myself personally spending a significant amount of time both reading and posting comments. But so what, it was still worth it! Keep on with good work! Cheers…

  11. Comment by Marko:

    Veliki pozdrav za mog najveceg idola, za velikog coveka, za veliku legendu biciklizma.
    Marko Antonijevic

Leave a Reply