CAR RAVNICA POSTAO CAR BRDA
digg del.icio.us TOP
  Posted April 9th, 2012 by Zdenko  in Biciklizam | 5 komentara

PRIČE IZ AJNŠLISA

Sastavio: Zdenko Kahlina
Treči nastavak: 1999 – 2008 godine
NAŠ NAJBOLJI VOZAČ SVIH VREMENA!
Ovo je već treči nastavak ‘autobiografije’ Mikoša Rnjakovića o njegovoj dugoj sportskoj karijeri. U ovom nastavku opisujem posljednje razdoblje njegove karijere u periodu od 1999 godine do svibnja 2008 godine, kada je iako na kraju svoje karijere, još uvijek bio na vrhuncu svoje sportske snage.

Naslov govori sam za sebe

Mikoš je na Facebooku objavio puno detaljnih opisa svojih pobjeda, odnosa unutar biciklizma iz tog doba, kao i ostalih zanimljivosti, koje nisu do sada bile poznate široj javnosti. Prema svemu što je sam napisao, stiče se dojam da je bio ‘Don Kihot’ (Don Quijot) biciklizma, ali umjesto sa vjetrenjačama, borio se sa svojim protivnicima na biciklu kao i ljudima koji su ga okruživali – uvijek se borio protiv svih i svakoga. Bio je ‘vitez’ na biciklu, ali bez svoga perjanika, kao što ga je imao pravi Don Kihot.

Uz Mikoševo odobrenje, ja sam odlučio prenijeti sve njegove pustolovine na biciklu, ovdje na mojem blogu. Zbog originalnosti nisam puno mijenjao njegove riječi, pa je sve napisano u ekavštini i u originalu, onako kako je to Mikoš vidio.

Ukratko o Mikošu
Mikoš Rnjaković rođen je 20. Travnja 1964. u Požegi, nekadašnji je profesionalni biciklista iz 80-tih i 90-tih godina prošlog stoljeća. Bio je reprezentativac Jugoslavije, Srbije i 27 puta državni šampion, te je najtrofejniji učesnik utrke Kroz Srbiju.

Mikoš Rnjaković

Utrku ‘Kroz Srbiju’ pobjedio je četiri puta – 1985, 1990 sve etape, 1991 i 1996 godine. Predstavljao je Srbiju na Olimpijskim igrama u Barceloni 1992. godine. Sve svoje uspjehe, brzinu i posvećenost biciklizmu, Rnjaković duguje svojoj velikoj upornosti, ali i majci prirodi. Bio je proglašen za čovjeka sa najvećom potrošnjom kisika sa 85,5ml/kg ikada izmjerenom u staroj Jugoslaviji. Bio je lider Bundeslige.

Počeo se baviti biciklizmom u Rujnu 1980 godine. U početku je trenirao sam po nekim savetima sa strane. Prema vlastitoj izjavi, uglavnom je bio sam sebi trener, od prvih dana, pa sve do danas. U to doba živio je u Požegi, pohađao je srednju školu, prirodno naučni smjer, trenirao samostalno i skoro svakog vikenda putovao vlakom na trke u Beograd i dalje. Vozio je za Čukarički. Mama ga biciklizmom odvaja od nauke i on upisuje medicinski fakultet u Beogradu, gdje 1985 godine prelazi da živi. Bio je podjednako uspješan na obje fronte, najviše zbog toga što su mu to bile najvažnije stvari u životu. Bio je uvijek pravi sportaš…

Kada mu je Čukarički postao mali, a on je želio okretati pedale tamo gdje će imati bolje uvjete, bez puno razmišljanja prihvatio je poziv Zvoneta Zanoškara i ljubljanskog Rog-a. Lukavi trener Roga, osjetio je kakav se potencijal krije u ‘Rnji’, kako su ga prozvali mnogi, jer mu je trebao čovjek za pobjede. Rnjaković je vozio za Rog nekoliko godina, ali adresu stanovanja nije nikada mijenjao. Nastavio je živjeti u Beogradu. Trenirao je uglavnom sam, a sa klubskim drugovima bi se našao samo na utrkama. Bio je vječiti putnik…

Mikoš danas živi u Beogradu, a radi u MUP-u u sportskom centru Makiš. Bavio se karateom i borio se sa onima koji vode trening. Trenirao je i šah, kao i trčanje polumaratona. Apsolvirao je medicinu, ali nije dao nekoliko završnih ispita, koje sada polaže. Nije mu teško, samo treba uskladiti ispite sa poslom. Pročitao je gomile knjiga do sada i sam kaže da to sve drži u glavi.

 

1999 godina – Povratak i osveta otpisanog
Da bih se mogao takmičiti, svojevremeno sam morao formirati bic. klub ‘Požega’, gde sam bio takmičar, trener i predsednik. U tom klubu sam ostvario odlične rezultate. Sakupio sam 189 poena i bio 177 na jedinstvenoj UCI listi, odnosno 4. amater sveta. Kao profi u Kross-selle Italija, brzo sam shvatio da se veliki rezultati ne mogu postići na čisto, pa se vraćam kući. Nakon nebrojeno nepravdi, izostavljanja iz reprezentacije i otpisivanja promućurni potpukovnik Pavlović Radomir, poznatiji kao ‘Patak’ kao i general Moma Stojanović, me angažuju za novoformirani klub ‘Milicionar’.

Znali su da sam i dalje neiskorišćeni zlatni rudnik sportskih rezultata. Poklopili su nam se interesi. Te 1999 godine krećem sa treningom i elanom kakav drugima nije poznat, kao da sam ponovo rođen. Moj najveći problem, preveliku mišićnu masu, sa 87 kg. svodim na 80kg. Samostalno treniram na moru i po 260 km, uz prosek 33km/h, što prekida bombardovanje. Svi beže a ja se s multi šengen vizom vraćam u Srbiju. Život je paralisan. Bombe svakodnevno padaju, a ja oblačim uniformu i tako treniram da drugima delujem nestvarno. 

Mikoš ‘postrojava’

Pokazujem nezamislivu mentalnu snagu i volju. Nakon agresije, sledi državno prvenstvo na stazi Mišeluk-Iriški venac (krugovi 6*25km). Opet svi oni protiv mene. Ide se samo na skok, pa prva grupa od pet takmičara ima prednost preko 5 min, a još 75 km do cilja. Niko neće ni smenu da mi da, pa šef Patak izdaje direktivu da vozim hronometar do cilja. Krećem u neizvesnost, u nemoguću misiju – stići nedostižno. Niko ne veruje da ću ih sustići,pa ni ja nisam baš siguran, ali znam da će ovaj dan pamtiti, jer će im se utroba od muke i napora prevrtati.

Sledi jedna od mojih najboljih vožnji u karijeri, doslovno do poslednjeg atoma energije. Razlika se topi, ponovo postoji tenzija i draž neizvesnosti u publici-šta će biti? Vozim kao mašina na veoma teškoj stazi, gde je u svakom krugu dobar uspon od 4 km. Poslednji krug prednost 2 minute, osipaju se, pucaju, spektakl… Sustižem ih jednog po jednog, u agonij na usponu. Jedan jadan, stade, prevrnu se s bicikla i skljoka na asfalt. Eto posla za hitnu pomoć. Žamor u publici koja ima šta da priča i komentariše .U poslednjih 200 m. do vrha sustižem poslednjeg, njihovog gurua i kapitena, koji u transu i nemoći baulja .Do cilja stičem prednost preko 2 minute. Zgaženi su.

14.10.1999. trka ‘Kroz Vojvodinu’ cilj u Kikindi

Pobeda i osveta otpisanog
Ovo u Kikindi nije sprint već KIDANJE na ŽIVO (bez anestezije) grupe. Tog dana sam 100 km lovio ‘nafilovani otpadak’, koji se šlepao i krao, a na državnom mu pozlilo, pa pao na cestu, pa put u bolnicu… i dva ‘pobednika ‘Kroz Srbiju’ su se posle cilja odmarali u bolnici zbog imunološkog sloma i po dvadesetak dana.Tako i bolnice postadoše odmarališta, a niko ni reči u štampi. Prevara se u Srbiji isplati, zato je daleko i stigla. Slovačka, Slovenija i Hrvatska su sada bicikl. kosmički daleko!

13.10 1999. Vršac-Zrenjanin, utrka ‘Kroz Vojvodinu’. Ni parazitiranje u anšlusu nije im pomoglo.

Pre tri god. na trci ‘Kroz Vojvodinu’ u etapi za Zrenjanin dugo su u begu bili A.Milenković i albino Rus Tepjlakov. Na 50 km do cilja prednost je smanjena na 30 sekundi, a u mestu Ada izleteo sam sam iz grupe do njih. Povukao sam ih nemoćne u anšlus. Sledila je moja epska vožnja, sve vreme na 30 sekundi ispred pobesnelog i postrojenog bivšeg SSSR-a- Rusije, Belorusije, Ukrajine i Moldavije. Izluđivala ih je nemoć pred jednim čovekom, isijavali su sve što mogu ali uzalud. Forsirajući, glavnu grupu su iskidali na 4 manje, a na 10 km do cilja su psihički pukli, pa su zaostali 2 min.

Neviđena, veličanstvena pobeda
Tako sam maršalski postrojio bivši SSSR, a da ovaj narod nije glup za biciklizam o ovoj pobedi-remek delu – bi se danima pisalo. SSSR na kolenima! Zna Milenković kako je bilo. Ne videh silnijeg od sebe. Ovako svira biciklistički Paganini, ali ne na jednoj – već na 72 žice. B.Vasić piše – ‘Uspešan i pod bombama’.

2000 godina
Šampion državnog prvenstva u ciklo krosu, a na open trci ‘Oko Rodosa’ osvajam 5. mesto, vozeći s rezervom 1.trku, gde vozi i V. Bonča-Bosh. B.V. Žurnal piše – ‘Rnjaković uči profsionalce’… da ali uči i muči ih!

7.3.2000 g. 1.etapa Nuweiba – Taba – Nuweiba 155 km (3h 55m); trka ‘Oko Egipta’ 1. Lupekijas 2. Rnjaković 3. Heger+44s. 4.grupa +2m. 58s.

Oko Egipta 2000 godine
Najjača konkurencija te trke, više profesionalnih ekipa, kao prva reprezentacija Kazahtana itd. Poslednjih 30 km do cilja sam rasturio grupu na jak bočni vetar. Zakačili su se S. Heger (Husqvarna) i R.Lupekijas (Mroz). Forsirao sam do otkaza, jer sam želeo da rešim čitavu trku na startu. Ova dvojica su me osrednje menjala i puno kraće, jer je bilo veoma teško zbog vetra i skoro peščane oluje. Meni je bilo bitno samo što veću vremensku razliku da steknem. Etapu je pobedio nesprinter Lupekijas, ja sam bio DRUGI i takav će redosled biti i u generalnom plasmanu na kraju trke, dok će se na 3.mesto probiti WADECKI Piotr – Mroz ( 7. mesto te god. na Olimpijskim igrama u Sidneju! 6. na svet. prv. kao i 2.generalno ‘Oko Švajcarske’ 2002 g.).

Vodio sam borbu sa Wadeckim da me ne istisne sa 2. mesta. U etapi Nuweiba-Sharm el Sheikh on je napao, imao prednost od 2 minute, a ja sam ga sustigao forsirajući i pevajući na čelu grupe dok su mnogi plakali od muke na bočni vetar. Rezao sam vetar. Šta će im ove muke kad se mogu baviti lakšim stvarima. Kao pravi sportsmen, iako sustignut, Wadecki mi je odmah prišao i ČESTITAO. KAKAV VELIKAN!!! Potapšao me šakom po kvadricepsu i uz stisnutu pesnicu reče: ‘strong’. Šef Kazahstana mi uveče kaže: ‘No ti silan’.

Jugoslavija prva, Rnjaković drugi – prva vest na udarnom TV dnevniku, kao i na naslovnoj strani ‘Sporta’, jer je to bio prvi veliki rezultat posle bombardovanja. Žurnal piše –‘Sa Nila u Sidnej’, jer je zbog dobre vožnje bilo spekulacija o dobijanju vajld karte za Srbiju, obzirom da zbog rata nismo vozili trke za bodove, ali ništa. Zbog tadašnjih glupavih UCI pravila (nastup samo s ekipom a ne pojedinačno) ne odoh na Olimpijske igre, da nešto uradim, jer je po prvi put rađena kontrola na EPO. Zbog toga je V. Ekimov neočekivano pobedio hronometar. Bio bih po prvi put nakon 9 godina u ravnopravnoj poziciji sa ostalima -na čisto, pa da vidim koliko su stvarno dobri.

27.marta na testiranju u zavodu za sport izmerena mi je najveća potrošnja kiseonika u istoriji jug. sporta-85,5 ml kis./kg, što je red fenomena u svetu, uz hem. od 40%. Najjača mašina na 2 točka ikada. Umesto na svetsku pozornicu, opet u srpsko blato… Bože zašto? Zbog devojke žrtvujem ‘Kroz Srbiju’, na kojoj uništavaju (‘proključali’) uzorke urina za analizu, da bi zaštitili domaćeg takmičara. Kakav ološ. Na prvenstvu Balkana osvajam još 3 medalje – B.V.piše da sam ‘fabrika medalja’. Ž.Baljkas ‘Politika’ piše: ‘Druga mladost u 37. godini’, a juče me otpisivali. Ne znam da ima zlobnijih i gorih ljudi. Zbog loših polit. odnosa Srbije i C.Gore uskrate mi vizu da ne bih pobedio ‘Putevima kralja Nikole’ te godine.

4.7.2000 g. pobeda etape Budimpešta-Bratislava 190 km na trci Beograd – Bud. – Bratislava.

U Đeru 70 km do cilja izleteo sam iz grupe, na 50 m ispred okrenuo se, mahnuo im uz osmeh i rekao: ‘Ćao vidimo se na cilju’. Krenula je žestoka potera, očigledno sam ih dobro razgnevio i iritirao. To je bio moj poziv na dvoboj, ja protiv svih, protiv cele grupe. Zabava je počela. Nakon 10 km imao sam prednost od oko 30 sek. Zaboravih, zakačio se jedan nejaki Austrijanac Volman koji se borio da preživi u zavetrini iza mene. Duvao je osrednji bočni vetar, koji se veoma pojačavao i već u Slovačkoj je bio veoma jak. To je bio najtopliji dan godine sa plus 40 stepeni.

Pre napada sam se dobro opskrbio vodom, da sa te strane budem rasterećen. REZAO SAM VETAR uz vanserijskii osećaj moći. Drumovi ne pamte da je neko ovakve tonove i melodije izvlačio na instrumentu, koji se naziva bicik. Prednost je bila nešto preko minut, nisam je više mogao povećati. Sve vreme sam im bio u vidnom polju – kao na dlanu, prava meta. Sigurno ih je izluđivalo što nisu mogli smanjiti razliku, tako blizu a nedostižno. Nade su im se istopile na tom suncu, opet im je sve bilo uzalud. Kao u filmu, a ovde je u stvarnosti pobedio glavni junak. Još jedan nokaut. Kroz cilj sam prošao uz uzvik: ‘El grande,grandisimo’ dok su držali i fiksirali ciljni transparent, da ga ne oduva prejak vetar. ‘Sport’ piše: ‘MIKOŠ BRŽI OD OLUJE’. Ovo su erupcije energije, emocija i strasti. NIKO I NIKAD KAO JA, kao što piše ‘Sport’. V.Nedeljković ‘SQ’ napisa: ‘Čovek koji kao da je došao sa druge planete’.

2000 godina – 52. utrka ‘Kroz Jugoslaviju’
1.etapa Beograd – Zrenjanin – drugi; 2. etapa: Zrenjanin –Šabac – od starta pukne, preselim se sam, a od 12 njih pared niko neće da me menja. Sam vučem, stignu nas nakon 50 km-most Beška. Na 7km do cilja rasturanje, pukne mi menjač, a Brković mi da njegov bicikl, za dva broja veći bicikl (hvala mu). Sustignem grupu, na sprintu budem treći i obučem žutu majicu. Ovo mogu samo Merks i ja. P.Ž. ‘Sport’: ‘čuda činio, nosio se sam protiv svih’.

7.9.2000 g.trka ‘Kroz Jugoslaviju’ – 3. etapa Šabac – G.Milanovac, radost s M. Brkovićem

3.et.Šabac – G. Milanovac – pobedim sve prolazne ciljeve i pobedim etapu!!! B.V. – ‘pobija sve zakone bici. sporta i ubija protivnike nadmoćnošću’. U sledeće dve etape za Priboj i Kol. po 40 km do cilja ostajaću sam odpozadi sa po trideset takmičara, preživeću Golgotu. Na Krstu, na skok, sve po dva, mi odlazi njih dvadeset. Lovim ih 10km na 50m i niko neće ni smenu da mi da. Koji gmizavci, izgubih trku zbog njih…

Policijski vicešampion Evrope
10.10.2000 g. u Atini sam policijski vicešampion Evrope, za 5cm na sudijsku reč. Nazad dug put na start trke ‘Oko Bosne’. Prva etapa odsprintam i budem treći. 2.etapa ‘Krka’ mi naizmenično skače, pohvatam ih i odsprintam u Tuzli. Opet pobeda. Opet me se plaše. 3.et.Tuzla-Brčko, non stop ulovim jedne, odu drugi. Na 10 km do cilja, dok sam pio vodu, odu mi dva i prednost skoro 1 minuta. Ponovo na čelo pa raspalim, usisavam dvojac i na tempo budem treći, niko ni nos da promoli pa ni sprinter Murn (7. na svet. prvenstvu). Po prolasku kroz cilj viknem: ‘E pi*kice slovenačke’. Posle ručka svi sedimo u bašti, a trener S. Glivar mi kaže: ‘Nema šta najbolji si, ali nemaš ekipu’. Mislim da je ovo dijagnoza moje karijere, nisam imao sa kime. O kolesarima N.Mesta mogu reći sve najbolje, a o Srečku kao o retko dobrom čoveku.

U etapi Čačak – N.Pazar, vodeči je imao 5 minuta prednost, a ja sam je smanjio na ispod minute. Pratili me M.Stare i H.Miholjević. Posle Sjenice su videli da je vodeći gotov, pa vozač int. kom voznija zaustavlja svoj auto na nekoliko minuta. Da pišaju, ostavljajući vodećeg nasamo sa klupskim vozilom. Imam potvrdu sudijske organizacije za to. Umesto da ga sustignemo, on s autom povećava prednost sa 1 minute na 3 minute 30 sekundi. Eto tako mi ukrade ‘pobedu’ trke… ovo nije sport već kriminal. Slika i prilika srpskog biciklizma. Sva je ološ protiv mene. Sledeće godine na naslovnoj strani, ‘Nacionala’ izlazi moja izjava, da je ova trka zlatni rudnik za dopingovane. Mnogi će pre 25 godina otići u staro gvožđe, a slavu će steći u svetskim crnim hronikama zbog doping afera. Ovo je kratki prikaz taloga i polusveta i moje usamljeničke borbe protiv. Sa krsta bi ukrali.

Mart 2001 godine. Pobeda etape Nuweiba – Nuweiba, trka ‘Oko Egipta’.

Ponovno prvak države
2001 g. dupla kruna,šampion – hronometar i drum u Košutnjaku. Da bih vozio u normalnim uslovima, pisao sam nekoliko faksova Werneru Generu, šefu UCI za borbu protiv dopinga, tako da je obavezao trku ‘Kroz Srbiju’ da sprovede kontrolu u oficijelnoj laboratoriji.

11.8.2001.godine – Pobeda 3. etape Tisajvaroš – Kiekešteto (vrh Mađarske) 164 km; trke ‘Tour de Hongrie’.

2001 godine – trka ‘Tour de Hongrie’
Dva puta sam pokraden za pobedu ove trke zbog katastrofalnih organizacijskih propusta. Prvi puta kao 3 dana vodeći, na ‘hronometru’ u Egeru, gde je cirkulisao saobraćaj u smeru vožnje. Drugi put u ključnom trenutku na krugovima u Miškolcu, kada sam otresao 1. grupu, etapa je prekinuta, jer je auto udario našeg takmičara. Nakon toga napustio sam trku. Ako je i od Mađara previše je.

Uz brdo se išlo tako jako da su neki iz ‘Perutnine’ pali u kanal od iscrpljenosti (vratio se trener da ih pokupi). Forsiranje do otkaza, poslednje otresam na najtežem na 12 % usponu 1,5 km do cilja, i zaostaju 20 i 22 sek. Skoro da su zakovali i vidi se kako teško ulaze u cilj. Pomrsio sam mnogima planove. Čudan osećaj, bio sam srećan zbog žute majice ali i zabrinut da je ne izgubim u poslednjoj etapi Đonđoš-Budimpešta 122 km, jer nema ko da mi je čuva. Osam konkurenata u generalnom plasmanu je u 44 sekundi i to iz 8 klubova!!! Prva polovina etape je u kupserima 1-2 km gde duva bočni vetar .Povoljni uslovi za napad na samu žutu majicu i uzbuđenja. Krenulo je silovito, jak bočni vetar i ćelavi kupseri. Grupa se kida (opipavaju mi mogućnosti), sam izlazim na čelo i spajam, međutim kontriraju mi, sustižem ih i odmah ja njima kontriram otresajući ih, da ih disciplinujem i pokažem ko je gospodar. Imam još municije, da im adekvatno uzvratim. Neke nade su imali prvih 50-60 km, pa su se istopile. Kad se grupa smirila, na čelo su izašli Milenković, Pajović, Fonović… da vuku tempo, a kasnije i Mađari. Na cilju etape uz kocku na citadeli sam bio šesti.

 

2002 godina – Miki nastavlja sa uspesima
Te godine vozio sam odlično na ‘Giro del Friuli’, štampa piše: ‘Ha 38 anni ma corre come un giovane di 20’. Na obren. putu sam na ravno, na treningu, vozio 115km/h iza malog Micubiši kombija, koji je vozio Patak. Tražio sam još brže, što je on odbio zbog saobraćaja. P.Ž nije našao TV ekipu.

Iste godine pobeđujem Veliku Nagradu Beograda na ravnoj stazi, sam pregazivši koaliciju Srba, Bugara i ostalih. Na trci,,Oko Bugarske napadam žutu majicu S. Ivanova i od Burgasa uzbrdo odlazim držeči ruke na leđima (gledala Krka). Sustignu me tek posle 120 km, po orkanskom vetru na 2 km pred ciljem u Šumenu. Sutradan opet soliram preko 100 km i opet me love Rusija A i profi ‘Lada’. Pred Gabrovo, kao solo svratim u bife na piće, pustim da prođu i gledam kako me love. Nek love kad su glupi, zbog mene su odmah izgubili trku, jer sam ih mučio 230 km. O tome se i danas priča u Bugarskoj.

2002 godina – Gabrovo, ‘Obikolka na Bljgarija’ – Moj navijač

2003 godine sportsko društvo je rasformirano, odlazim svaki dan na posao a naš bic. klub vegetira. Pobeđujem drž. prvenstvo na hronometar u Aranđelovcu, bez ikakvog zagrevanja, jer su šibicari. Ujutro promenili satnicu starta seniora. Na drumskom prvenstvu daju ranije start da bih zakasnio.

2004 godina
Već sam dve godine bez inostranih trka, uspevam održati vrhunsku formu, dok oni voze za internacionalne klubove.

Šampion sam na hronometar i vicešampion na drumu. Na 30km – sa 5 okreta (6*5km) za 37m.50s. Odvezao sam svetski vrednih 47,6km/h. Znači u nikakvim uslovima i u 41g. sam najbolji. Dojučerašnji konkurent, sada selektor i njegova banda odbijaju da vozim svetsko prvenstvo na hronometar i da putujem o svom trošku, a bic. savez samo treba da pošalje faks prijavu. U ovom bednom brlogu ne poštuje se institucija državnog prvaka. I klub me je izdao zbog ličnih interesa.

2009 godina
Mogu još ali više nemam s kime. Dotadašnji režim trening – posao, menjam. 2009 godine krenuo sam žestoko da treniram da pokažem da sa 46 godina mogu još, ali udar automobila i fraktura ključnice su to onemogućili.

Citirao bih sećanja V.Brkića, pobednika ulicama Kranja, na moje vožnje koje zapisa 3.1.2009.godine: ‘Kroz Srbiju odlaziš iz grupe sa rukama na leđima, grupa zabezeknuta… Ispoljavaš manijakalnu volju, neprikosnovenu snagu i dugovečnost… Izgledalo je sumanuto, prerastao si u mit… Stalne potvrde nadmoći, bez iole taktiziranja, bez trunke slabosti, potvrde stalnog nadkvaliteta… Razbijao si sa stalnim stajankama da vezuješ pertle… Ulivaš uvek osećaj uspeha i neuništivosti’.

A.Milenković je rekao: ‘Rođeni šampion, pravičan nadahnut… Za kaznu razbio ceo karavan i pobedio… Neko oduševljenje koje ga je pratilo… U par godina suvereni ‘kralj ravnice’, ne samo u Jugoslaviji već i u svetskim razmerama… Uspevao je da rešava i nemoguće situacije’. A ja se pitam: Tko je imao veći kalibar i kapacitet sposobnosti od mene?’

Zdenko: Mikoše, pratim ovaj tvoj ‘feljton’ sa slikama i opisom svih događaja… sve je to krasno, ali nisam nigdje našao informaciju, zašto nisi potpisao kakav veliki ugovor… pa da zaradiš neku ‘veliku paru’! Hondo je, na primjer povukao veliku lovu u svojoj karijeri, a ti ostao praznih ruku… objasni to malo, ako ti nije teško…

Mikoš: Dragi Zdenko, za sada mi ništa nije teško. Prvo ugovore završavaju menadžeri, kojih tada u našem sportu nije bilo. Posle impresivnih vožnji i prenosa pobede na eurosportu, kao i pohvale Đimondija, mislio sam da će se više klubova boriti za mene. Nikada nisam imao podršku kluba iza sebe, naprotiv okolnosti su bile protiv mene. Krki i Savi sam smetao jer sam ih stalno razbijao, a ovima iz kluba jer su stalno bili u mojoj senci. Onaj iz Save (Hvasti opp.) me nije hteo u reprezentaciju, a ni Bilić posle njega. Morao je posle pobede VN Siporexa u Istri. Gorenjc je privatizovao reprezentaciju…

Pored svih rezultata ‘nije bilo novca’ za svetsko prvenstvo u Japanu 1990. Počinje raspad države… B. Udovič mi kaže da mi vlasnik Benotto-a (živi u Mexiku zbog izbegavanja poreza) nudi 55,000 DM, a ja sam tražio 60,000 DM. Bila je to moja velika greška, jer ni olimpijski pobednik Olaf Ludvig u to doba nije dobivao više. Poziva me Marino Basso (bivši svetski prvak odsprintao Merckxa) šef ekipe Džoli Kamponibili. Idem na razgovor kod njega u Vićencu. Kaže sačekaj i interesuje ga rezultat odmah na početku, dole negde na jugu Italije, jer je tamo fabrika sponzor. Ja čekam i ne dočekam, navodno ga švajcarski sponzor uslovio, da neki Švajcarac mora da vozi u ekipi. U Italiji je čest slučaj da su drugorazredni takmičari profesionalci, jer su to nagodbe i trgovina menadžera. Ja sam bio apsolutno siguran u svoju moć, smatrajući da će se još više profi klubova interesovati za mene. U isto vreme ovde kod kuće sve se menja iz korena… raspad države, sankcije i blokada, a još više upotreba hormona EPO-a. To poništava moju superiornost, a da bih je očuvao morao bih da radim isto što i ostali. Ne trebamo biti roboti, postoji i vrednost iznad novca…

1996.godine sam sa 189 poena na jedinstvenoj listi profi-amateri bio 180. odnosno 4 amater sveta. Otišao sam u Kross-Selle Italija (25.ekipa na svetu). Šef Đ.Savio je kupio moje poene zbog rejtinga, a ne da bih vozio. Đ.Savio je uglađeni gospodin, kulturan, prepreden… lagao me za trke, tek prvi start sredinom aprila. Kaže sa banditima banditski, zna i taj jezik.

Otišao sam tek u aprilu dok su ostali imali 20 startova, a on laže molte corse anulate. Tamo sam video žalosnu stvarnost biciklizma, sve nafilovane hormonima, a na trci u Le Manu dobar slovenački profi mi je rekao kakva je stvarnost i da se ne zanosim, da više može na čisto i pošteno. Sa 1 etapnom trkom u nogama već sam podigao formu i umesto mene na Điro je otišao neki levi australijanac Mekenzi. Pomišljao sam da zbog izrazite startne prednosti (potrošnja kiseonika 85,5ml O2, najveća u istoriji jug. sporta mogu biti prosečan profi). Sada je i to nestalo. Nešto se normalnije vozilo jer je te godine ograničen hematokrit na 50% , kažu pre toga je bio užas. Na toj trci pred neko brdo zagovorim se sa M. Sciandrijem i ostanem na začelju, pukne grupa, dok sam ja obišao drugi deo, prvi su već imali minut. Zaboravio sam da su oni nafilovani i da im sada ne mogu davati fore. Tako prođoše zlatne godine u prljavoj eri biciklizma. Sada je čisto i vozi se kao pre 20 godina.

Sećaš se Rominger vozi za 1h 55-56km i sve je nenormalno!?? Sve je bila prevara i to je javna tajna.To je kao u priči carevo novo odelo, niko nema hrabrosti da kaže car je go. Jedan od čistih i hrabrih je Austrijanac Hauer Ditmar, pobednik Grosgloknera i trke ‘Oko Austrije’. Kada je došao u profije i video porazno stanje, napustio je to. Dao je intervju i izneo situaciju iznutra, pa je kažnjen od nacionalnog saveza zbog narušavanja ugleda i iznošenja dezinformacija. I ja sam slično kažnjen od lokalnog saveza . Kao da je to postao društveni problem resocijalizacije… počelo je čišćenje prljavštine. Italijanski i engleski sudija su mi rekli da su takmičari imali i psihičke poremećaje. Šefu UCI za tu borbu W.Gener-u slao sam informacije o stanju u ovom delu Evrope, a on je slao doping kontrole. M.Miškulin iz Roga je rekao, da sam pre EPO-a išao 60km/h, uz dodatak da je uži krug i tada to koristio. Ovime saznanjem, moji rezultati u Italiji još više vrede. Neke slovenački eks profiji su mi izgledali stariji i naboraniji. Ako se u svemu podvlači bilans, organizam mora da plati kad je davao (umjetno) više nego što može. Eto faustovske dileme, cena se mora platiti.

Elitna svetska open trka, najbolji amateri i profesionalci sveta, kako napisa Armstrong. Amateri su imali tremu i strah od profija pred start što ilustruje zaboravljanje sprinterica i dijareja reprezentacije Austrije, koju je vodio bivši trener Save. Prva etapa tj. prvo pa muško i osvojim 7.mesto. U borbi ne respektujem slavna svetska imena, nego u napad. Sustižu me 350m pre cilja, pa da se ne gužvam sprintam sam po levoj strani, a oni desnoj.

Pogledajte samo ta slavna imena. Neki sprint u toalet, a ja sprint ka cilju. U 3. etapi za Mendrizio, bežao sam dugo, a to vidim sada ne pominju… Probao sam da sprintam u velikoj grupi i zauzimam 14. mesto. U 4. etapi Krojciger solira, dolazimo do brda Roncola vozeći jako, puls oko 170-180 ali je grupa čudno raširena, najjači u prvom redu svi drže ruke gore, kao da vozimo na izletu. Glume da nije teško što mene inicira da stavim 2 zuba teži prenos i počnem forsirati još jači tempo na čelu grupe. Grupa se rasteže, a posle 3km i kida. Ja sam sve vreme na čelu, a drže me I. Ivanov (pobednik etapa Vuelta), V.Pulnikov, P.Ugrjumov (2. Tur d Frans iza Induraina ), Saronni (svetski prvak i pobednik Đira) i još 10-ak njih iza.

Kad sam se okrenuo i video njihova lica, kako im je teško… bio je to najlepši SAN U STVARNOSTI. U tim trenutcima kada je čovek kao u transu više vozi duh nego telo. Iz naše prve grupe nizbrdo smo otpali Saronni, Pulnikov, Ugrumov i ja. Sledio je kratki uspon Barbeno, pa spust 4km i posle sve ravno do cilja. Na ravnici pre San Pelegrina Rusi neće da menjaju, ja zategnem i otresem ih, drži me samo Saronni i dobro menja… prolazim kroz Villa d’Alme, pored našeg hotela (ristoranti Emiliano) pri čemu me osoblje i publika pozdravljaju aplauzom gledajući Saronnija iza mene u anšlusu. Za njh sam, po dolasku u hotel bio heroj i centralna ličnost. Sustižemo prvu grupu pre ulaska u Dalmine i ja odmah napadam, međutim skoro sve su Italijani u grupi i love me koaliciono. Taktizira se i na blef odlazi njihov Nikoleti do 2.mesta, a mi sprintamo 4.Saronni, a ja 8. mesto kao što vidite.

Dok se umivamo na cilju Bilić u prisustvu Đ.F.Lalića-masera i ostalih pita Saronija kakav sam ja, a on odgovara Forte, kome una belva, tj. Jak kao zver. On je najdostojanstveniji biciklista sa kojim sam vozio.

Sutradan mi je poklonio nov dres sa autogramom. U hotelu na večeri pričam da je Nikoleti bio najslabiji u grupi ali da je bio srećnik, dok mi ostali odgovaraju da je to najbolji amater Italije. Čega sam ja najbolji, kad sam bolji od njega? Sve je ovo bila samo uvertira, sve sam izrežirao i prokockao u Romano di Lombarda gde su Italijani ponovo zbog mene izgubili majicu, a profitirao Golovatenko. Deveti dan, najteža etapa Breša-Breša, sa 9 brdskih ciljeva (Madona, Madalena…), a ja sutradan u Milanu nakon takvih napora napadam i solo vozim 60km ,48km/h sve vreme održavajući konstantnu prednost ispred grupe 1,5minuta. Bilić je rekao voziš i ulaziš u cilj kao Merckx. Ova pobeda se može videti među mojim snimcima na profilu.

Lično sam se u to uverio kao profi u ekipi selle Italija, na nekim trkama. Gledaju te ipak s visine, a to sam ja njima uzvraćao razvaljujući ih, jer zapad razume samo jezik moći i sile. Pa eto vam sile kad je volite, ali na vašoj koži. Za vreme trke kad je naelektrisano govorio bih im da su merdozi. Naši se obično osećaju inferiorni , ja mnikad, uvek superioran.

Rnjaković opet prvi u sprintu grupe

Nikada nisam imao ničiju podršku, samo su pokušavali da me onemoguće i zaustave. To je zla kob ovih prostora. Rođen sam u pogrešnoj zemlji, 10 godina trke nisam vozio na zapadu, a i pre toga malo (gde sam vozio pobeđivao sam). Svetska prvenstva su bila zatvorena za mene, teško je živeti među neljudima, gorih nisam upoznao. Moja staza je mukotrpna, strma i trnovita. Da sam imao jednog čoveka uz sebe kao što je Zdenko Kahlina, pokorio bih svet-u svetskom kupu sigurno. Okrenut sam promišljanju i duhovnom aspektu. Proučavao sam stvari iza kulisa . Samo knjiga i bicikl.

Nisam prisustvovao proslavi 125 godišnjicu biciklizma u Srbiji pre nekoliko godina, jer bih tom opskurnom skupu učinio čast. Ne doživljavam sebe delom te institucije sumnjivog kredibiliteta, od koje sam imao opstrukciju a ne podršku. Zapravo, napisali su da sam as izvan svakog šablona – Ž.Baljkas:

• usamljeni ratnik (Politika, Ž.Baljkas);
• da sam- pustahija, car ravnice (Sport, S.Vujović);
• bomba na biciklu
• don Kihot
• rafalne pobede(B.Vasić).
• jak kao zver
• kao da je došao sa neke druge planete (SQ, V.Nedeljković);
• rambo na dva kotača
• nitko kao Mikoš
• kad Mikoš razvaljuje profiće
• čini se kao da su njegove snage neiscrpne (Sportske novosti, T.Šaramo i S.Ivanović);
• on je šampion kakvog ova zemlja nije imala (Sport, P.Živković);
• bicikl pre ordinacije;
• prognanik biciklizma (Pravda, A.Kovačević) itd.
 
Epilog
Mikoš Rnjaković u svojim komentarima ima neku čudnu neiscrpnu energiju koja zrači iz njega. Njegovi komentari etapa, utrka i svega sta se dešavalo oko njega… su prepoznatljivi svima i izgleda kao da on nastavlja svoju borbu ‘sa svima i protiv svih’, kao i za vrijeme dok se natjecao. Danas nema više one romantike, koja je pratila utrke čak i u moje vrijeme, puno prije Mikoša. Svaka utrka je nekada imala neki svoj ‘šmek’… Levačić, Petrović, Bilić, Valenčić, Čubrić, Ropret, Bulić, Polončić, Čerin i ostali majstori u biciklizmu… to su bili pravi šampioni! Ali nekako među njima za mene, najjači iz novijeg doba je Mikoš Rnjaković!

 subota 22.07.2000.JSL SPORT

Mislim da je Mikoš zasjenio mnoge bivše šampione i rezultatima, ali najviše načinom na koji je dobijao utrke… bio je svojevrsni osobenjak koji, imam osjećaj na osnovu svih ovih njegovih komentara, je uvijek vozio sam protiv svih. Zato se samodopadno, ali ne i bez pokrića nazvao ‘kraljem ravnice’. Takvog ‘snagatora’ u biciklizmu nikada prije a niti poslije njega, Srbija nije imala. Bio je kao stvoren za jednodnevne klasične utrke… odličan po ravnici, dobar u sprintu. Najveća mana mu je bila spuštanje niz brdo, gdje je pokazivao strah od brzina.

Aleksandar Milenković je jednom rekao, da se sa Mikošem uvek možete dogovoriti, jer zna da će Mikoš poslije poštovati taj dogovor! Netko drugi je jednom ispričao, kako je slučajno prisustvovao razgovoru, kada je selektor Bilić dogovarao kako će se voziti iduća etapa utrke ‘Kroz Jugoslaviju’. I priča tako Bilić, priča, kad ga odjednom Mikoš prekida riječima: ‘Ma Biliću, hajde to sve nema veze… sutra vozimo ovako’… I Mikoš izloži svoj plan i napravi pravi preokret, ali je sutra pobjedio… Kao zanimljivost mogu napomenuti da je Mikoš vjerojatno posljednji napustio klipsere, kako sam kaže: ‘nisam imao potrebe da menjam nešto što dobro funkcioniše, uvek sam tražio razlog u sebi da nešto poboljšam, a ne spolja’.

Bila su to sve velika osobna odricanja Mikoša, uz vrlo mala financijska ulaganja. Ipak uprkos svim tim preprekama on je pokazao svoju veličinu… kako je sam Mikoš to objasnio: ‘to je bilo posvećeništvo duhom i telom, pa se nije doživjelo kao odricanje. Mama mi je rekla, da bih ja platio da vozim i da se takmičim. Drugi su se bavili ovim sportom, ja sam ga živeo. Ljudi imaju različit kapacitet da vole, a ja sam znao da sam i tu poseban. Ovo je sport gde je skoro nemoguće ostvariti rezultat bez podrške ekipe, a ja sam i to uspeo, jer sam bio za dve klase jači od ostalih, postavivši NOVI STANDARD kao nešto neviđeno. Apsolutno sam.’

Poslednji start na nekoj cestovnoj utrci Mikoš Rnjaković je imao krajem svibnja 2008 na trci Beograd – Čačak. Mikoš Rnjaković (47), danas radi u Nastavnom centru MUP-a u Beogradu. Šteta što ga nema u sportu kao selektora ili veterana vozača, jer se od njega uvijek može nešto naučiti, ali i zabaviti, slušajući njegove komentare!

- Volio sam da gledam trke dok je vozila ova stara garda koju sam prije spomenuo… bilo je u to doba romantike u biciklizmu! Hm, ovo danas… to je industrija!

Na kraju, evo kako je Mikoš odgovorio, kada sam ga pitao dali želi surađivati samnom u vezi sa pisanjem ovog bloga:

- Da Zdenko, želim saradnju. Stičem utisak da tebi kao i meni nije sve u novcu. Oseća se kod tebe žar i entuzijazam, koji nije svojstven instant generacijama. Nepoznato im je posvećeništvo. Pesnik Dučić reče da smo daleko od velikih dela, jer smo daleko od dubokih emocija. Nažalost skoro sve je plitko.

24.02.2011. na Adi Ciganliji u Beogradu, 80km trening

Najbolji rezultati:
1985 1º in General Classification Kroz Srbiju (SRB)
1990 1º in General Classification Kroz Srbiju (SRB)
1990 1º in Stage 10 part a Settimana Ciclistica Lombarda (ITA)
1991 1º in General Classification Kroz Srbiju (SRB)
1996 1º in General Classification Kroz Srbiju (SRB)
1997 1º in National Championship, Road, ITT, Elite, Yugoslavia (YUG)
1999 2º in Balkan Championships, Road, ITT, Elite, Vrajla (ROM)
2000 1º in National Championship, Cyclo-cross, Elite, Yugoslavia (YUG)
2000 2º in Stage 2 Tour d’Egypte, Noeba (EGY)
2000 2º in General Classification Tour d’Egypte (EGY)
2000 1º in Stage 3 Tour of Yugoslavia, Gornji Milanovac (YUG)
2000 1º in Stage 1 part b Ronde van Bosnië, Tuzia (BIH)
2001 1º in National Championship, Cyclo-cross, Elite, Yugoslavia (YUG)
2001 1º in General Classification Tour de Hongrie (HUN)
2001 3º in Stage 3 Kroz Srbiju, Novi Pazar (SRB)
2001 1º in National Championship, Road, ITT, Elite, Yugoslavia, Beograd (YUG)
2001 1º in National Championship, Road, Elite, Yugoslavia (YUG)
2003 1º in National Championship, Road, ITT, Elite, Yugoslavia (YUG)
2004 1º in National Championship, Road, ITT, Elite, Serbia & Montenegro (SCG)
2004 2º in National Championship, Road, Elite, Serbia & Montenegro (SCG)
2005 3º in National Championship, Road, ITT, Elite, Serbia & Montenegro (SCG)

Ovo je nepotpuna lista, puno internacionalnih rezultata nedostaje.

Siguran sam da Mikoš ima još puno toga za ispričati, ali već i ova tri nastavka ‘Priča iz ajnšlisa’ su dovoljna da opišu njegovu dugu i uspješnu karijeru. Nadam se da vam je čitanje bilo zanimljivo.

Share



Tags:



Imate komentar?
Ako imate svoj komentar ili svoje mišljenje koje želite podijeliti, pošaljite mi email ili ispunite dolje predviđena polja za vaš komentar. Svi komentari će biti prethodno pregledani, ispravljeni da budu korektni, pa će tek onda biti objavljeni.

Pošaljite svoje vlastite opise putovanja sa ili bez bicikla, izvještaj sa neke utrke ili možda članak iz povijesti Zagreba ili biciklizma u Hrvatskoj. Na ovim stranicama već imam više od 400 priča i biti će mi drago objaviti sve vaše priče, koje zadovoljavaju kriterije, po pitanju tema na ovome blogu. Pretraživanje ovih stranica omogučeno je na vrhu glavne stranice bloga sa desne strane. Isto tako na vrhu svake stranice nalazi se opcija za prevođenje ovih stranica na druge jezike.

Pošaljite svoje komentare na email adresu: zdenko@zkahlina.ca

5 komentara to “CAR RAVNICA POSTAO CAR BRDA”

  1. Comment by Trle Hajrudin:

    SVE STO JE REKAO MIKI, TO JE SAMO DIO IZ VELIKE NJEGOVE KARIJERE, ALI JA LICNO MOGU OVO SAMO DA DODAM – VITEZ- HEROJ- BORAC- BICIKLISTICKA AZDAHA…0
    LEGENDA KOJA ZIVI I KOJA NAS JE VISE PUTA OBRADOVALA SA SVOJIM HRABRIM POBJEDAMA I IZJAVAMA NA RACUN ONIH KOJI SU SE SAV SVOJ ZIVOT SAMO TUKLI U PRSA KAKO ONI RADE DOBRO ZA BICIKLIZAM, A ONI SU PO MIKIJU BILI NISTITELJI BICIKLIZMA NASEG CASNOG I PONOSNOG IZ PERIODA 1970 GOD DO 2000 GOD.

  2. Comment by Nikola:

    “Vise vozi duh nego telo”. To je Miki, to je njegov nacin! Pozdrav za sve prijatelje, Nikola, Njujork, SAD

  3. Comment by Joachim Vollmann:

    It’s a great honor for me to see myself two times on this page. Both pictures are from the Tour du Danube 2000, where Mikos guided me the last 60 km of the final stage. For me it was one of the hardest, but also unforgettable rides!
    All the website contains wonderful, rare pictures. I am sorry, that I don’t understand the language, but only watching the pics is a great pleasure for me!

  4. Comment by Kakav tekst:

    Prvo da procitam sve na tenane, pa da komentarisem! Svaka cast, sad ga pregledah, ali ovo treba citati na tenane s uzivanjem, da se gustira…

  5. Comment by Branko Kocijan:

    This was an incredible post. Truly loved studying your website post. This guy from ex. Jugoslavia was really remarkable biker.. thus, I never heard of him before. Your data was extremely informative and useful. I believe you’ll proceed posting and updating often. Searching forward to your subsequent one. Cheers!

Leave a Reply